Živimo u vremenu velikog globalnog prestrojavanja. Vremenu u kojem sve vrvi od svakodnevnih krupnih događaja koje iz temelja menjaju svet koji poznajemo. Vremena u kojem na svim tačkama u svetu sve vrca od političke aktivnosti.
Raste politički napon i oslobađa se velika količina energije koja će neminovno doneti promene.
Političkom zapadu takva situacija ne odgovara jer su oni do skoro držali sve konce u svojim rukama i logično da su težili gušenju svakog oblika otpora njihovoj dominaciji. Međutim, najnovije itraživanje Evropskog saveta za spoljne poslove čiji su rezultati objavljeni u Gardijanu govore o tome da se pravi „post zapadni svetski poredak“. Jedan od ključnih teza sprovedene analize govori o paradoksu ukrajinskog rata koji se ogleda u tome što je politički zapad i ujedinjeniji i manje uticajan u svetu nego ikada ranije. Iz ovakvih javno izrečenih stavova jasno se može videti svest o nemogućnosti da se zaustavi točak istorije, te je shodno tome u studiji iznesen i zaključak o tome da se ne treba dalje trošiti snaga da se odbrani iščezavajući posthladnoratovski poredak, već da se zajedno sa Kinom, Rusijom, Turskom i Indijom mora raditi na izgradnji novog.
Dakle, u svetu je počeo da duva vetar promena i neophodno je podići i podesiti nacionalna jedra kako bi se uhvatio dobar pravac za nastavak plovidbe. Nažalost, ali slično kao u vreme pada Berlinskog zida, tako i danas mi na čelu države imamo ekipu ljudi koja ne želi promene jer su duboko svesni da na taj način gube stečene privilegije.
Krajem osamdesetih Milošević i njegov komunistički aparat nisu hteli da dozvole liberalnu demokratiju jer bi u fer uslovima bili počišćeni sa scene. Otuda im je i rat izgledao kao bolja opcija od poštene preraspodele društvenog uticaja.
Tako danas Vučiću i njegovom režimu ne odgovara uključenje u savremene svetske tokove. Umesto toga oni pregovaraju o zaštiti velike lične imovine koju poseduje (kvazi)elita koja je svih ovih decenija unazad preprodavala nacionalne i državne interese. Angažovanje dodatnih 5000 specijalaca govori u prilog tome da je i Vučiću bliska ideja izazivanja građanskog rata i uvođenja svojevrsne vojne hunte u zemlji jer je istorijski gledano to jedini način da se izbegnu epohalne promene (primer Španije pod generalom Frankom je u tom pogledu slikovit).
Šta je onda rešenje?! Jedino moguće je da svi zajedno podignemo politički napon u društvu i omogućimo da poteče narodna struja koja jedina može da donese promene. U tom smislu predlažem dve stvari:
Prvo je odbrana ustavnog poretka države i sprečavanje Vučića da izvede državni udar odozgo. To podrazumeva da niko od nas bilo nacionalnih bilo građanskih ne sme da pristane da se potpiše tzv. „francusko – nemački sporazum“. Ovo je najbrži način da se napravi jasna diferencijacija i da poraste napon između dva pola, nas koji branimo ustav i njih koji ga ruše. Rečju, Kosovo nas jako brzo može dovesti u željeno stanje u kojem politički život počinje da funkcioniše u punom obimu, a što bi dovelo do ozbiljnih problema u redovima vlasti.
Drugo je definisanje jasne političke platforme za razgovor sa međunarodnom zajednicom. To mora biti realna priča razumljiva i prihvatljiva svim globalnim akterima. Mišljenja sam da bismo mogli tražiti i dobiti status za Srbiju nalik na onaj koji je 1955. dobila Austrija. To bi podrazumevalo od Vašingtona i Moskve podržanu vojnu neutralnost unutar političkog zapada. Time bi Beograd postao jedina politički otvorena prestonica u Evropi sa mogućnostima da se u njoj osnuju i neke međunarodne institucije u novoj globalnoj političkoj arhitekturi. Primera radi po tom principu su u Beču osnovane Međunarodna asocijacija za atomsku energiju kao i udruženje država proizvođača nafte, OPEK. Austrija ne koristi atomsku energiju niti ima proizvodnju sirove nafte, ali joj je ugovor iz 1955. omogućio da i Moskvi i Vašingtonu bude prihvatljivo da se oko tih važnih pitanja sreću na neutralnoj teritoriji. Zašto onda neki ugovor iz 2025. ne bi Srbiji garantovao poziciju koja je inače i bliska faktičkom stanju na terenu?! Naime, Srbija nije i neće biti član NATO jer je stanovništvo izrazito protiv, a nije i neće biti član EU jer tamo nema volje za proširenje. Takođe, od Rusije i njenih integracionih procesa smo fizički daleko pa tako otpada i mogućnost da se ide u tom pravcu. Austrijski model bi shodno tome mogao biti logična mera kompromisa podjednako razumljiv i istoku i zapadu. Korak dalje bi se mogao napraviti i u pogledu regionalne saradnje jer bi model neutralnosti mogao biti primenjen i na BiH, ali i na Crnu Goru i Severnu Makedoniju koje jesu u NATO, ali je jasno da su teško politički održive.
Sa narodom na ulici i sa platformom za razgovor sa međunarodnom zajednicom opozicija u Srbiji dobila bi mogućnost da bude uvažena kao relevantan sagovornik. Sa takvim statusom prestaje eksluzivna pozicija koju je Vučić inženjeringom napravio, a koja je samo njemu davala mogućnost da bude relevantan bez obzira šta radio. To bi samo po sebi bio jak politički zemljotres, a naprednjačka vlast je građena vrlo loše nalik na turske gradove koji su pali kao kule od karata jer je neko krao armaturu, neko cement, neko šljunak, a sve u nadi da bilo kakvih potresa neće biti.
Dakle, sada treba biti mudro hrabar. Vučić nije sposban za to i otuda je tu prostor za opoziciono delovanje i konačnu pobedu.
Dr inž. Miroslav Parović, Narodni slobodarski pokret
