Originalni plan za Iran koji je otkrio ove nedelje ministar odbrane Izraela Israel Kac, bio je da se napad izvede ovog juna, piše izraelski list Harec.
Posle 12 dana rata protiv Irana prošlog juna, premijer Benjamin Netanjahu hvalio se uspehom u uklanjanju dve neposredne egzistencijalne pretnje: uništenja Izraela nuklearnim oružjem i njegovog uništenja sa „20.000 balističkih raketa“.
„Postigli smo istorijsku pobedu koja će trajati generacijama“, objasnio je tada Netanjahu.
Predsednik SAD Donald Tramp objavio je da je iranski nuklearni projekat uništen.
U praksi, stručnjaci u obe zemlje su u realnom vremenu znali da te tvrdnje nemaju stvarnu osnovu.
Udar na nuklearni program – posebno američko bombardovanje podzemnog postrojenja u Fordow Fuel Enrichment Plant i izraelsko ubistvo visokih zvaničnika projekta – naneo je Iranu značajnu štetu.
Ali ono što je ostalo bila je pretnja od 440 kilograma uranijuma obogaćenog do 60 procenata, koji su Iranci rasporedili na tri zaštićene lokacije.
Nemogućnost da se oni unište ostavila je Iran nedaleko od proizvodnje primitivnog nuklearnog oružja.
A nekoliko nedelja nakon završetka borbi, pokazalo se da je Iran obnovio svoj program balističkih raketa i da ubrzava tempo proizvodnje, što znači da bi u roku od dve godine mogao imati hiljade raketa sposobnih da pogode Izrael.
Izraelske odbrambene snage i američka vojska počele su da prave planove za ponovni napad. Predsednik SAD Donald Trump pokazivao je samo ograničeno interesovanje za to, sve dok početkom januara u Iranu nisu izbili masovni protesti.
Nakon što je uspešno organizovao promenu vlasti u Venecueli, to je dodatno pobudilo apetit američkog predsednika.
U pozadini je bila njegova želja da preuzme kontrolu nad ključnim delovima svetskog tržišta nafte i da obezbedi istaknuto mesto u nadmetanju za uticaj sa Kinom.
Predsednik Donald Tramp obećao je demonstrantima u Iranu da je „pomoć na putu“, ali je imao poteškoća da to obećanje ispuni na vreme.
Čak i kada je predsednik bio ubeđen da preduzme akciju, 14. januara je odložio napad (za još šest nedelja) kako bi sproveo ambiciozniji plan.
Međutim, čini se da, uprkos koordinaciji bez presedana između Amerikanaca i Izraelaca, i ogromnom napretku koji su ove dve vojske postigle u lociranju ciljeva i njihovom napadu, plan još uvek nije bio potpuno spreman.
Zemlje su krenule u operaciju znajući da će neki ciljevi biti teški za postizanje i da će im biti potrebno još nekoliko meseci preciznog planiranja, u skladu sa originalnim rasporedom.
Posebno, nada u svrgavanje režima zasnivala se na previše optimističnom razmišljanju.
Propala i nada u Kurde
Jedna od nada koja je propala bila je zasnovana na Kurdima. Još od 1960-ih postojali su izveštaji da postoje bliski odnosi između izraelske obaveštajne službe i članova kurdske manjine, koja je rasprostranjena između Irana, Iraka, Turske i Sirije.
Iranci su često tvrdili, uključujući i poslednjih godina, da irački Kurdistan, na njihovoj severozapadnoj granici, služi kao baza za napredne operacije Izraela.
Pre otprilike nedelju dana, na izraelskim televizijskim kanalima pojavila se pomalo teorija zavere o čudu koje će uskoro da se dogodi: „Naši hrabri kurdski partneri sići će s planina, preplaviće gradske ulice rafalnom paljbom i podstaći demonstrante da napadnu bastione režima“.
Neki su govorili o manevrima u stilu Džejmsa Bonda koji bi iznenadili iranske vlasti.
Do sada se ništa od toga nije ostvarilo, a iza kulisa izgleda da se stvara mnogo nezadovoljstva među različitim obaveštajnim službama.
U poređenju sa 12-dnevnim ratom, ne čuje se ništa o podvizima i uspehu operativaca obaveštajnih službi. Trenutno je u fokusu isključivo prikaz moći vazduhoplovstva i vojne obaveštajne službe obe zemlje.
Iranski kurdski borci iz Kurdistanske Slobodne partije vežbaju u bazi na periferiji Erbil prošlog meseca.
Tramp obično ima dobre instinkte – neki bi ih nazvali principima – kada je reč o radu sa terorističkim organizacijama i tiranima koji, po njegovom mišljenju, ugrožavaju američke interese i svetski mir (njegov pristup prema Rusiji i Kini je, naravno, negativan izuzetak).
Rat otkrio Trampove slabosti
U poređenju sa svojim prethodnicima Bajdenom i Obamom, Tramp je odlučniji da demonstrira američku vojnu moć i da ne toleriše agresiju slabijih aktera. Iz izraelske perspektive, ovo su pozitivni signali u njegovom stavu prema Iranu, Hamasu i Hezbolahu, ukazuje Harec.
Ali novi rat takođe otkriva njegove slabosti.
Izveštaji američkih medija navode da je pre pokretanja napada Tramp ignorisao upozorenja da to neće dovesti do promene režima (što nije bio zvanično deklarisan cilj rata).
Od početka rata, on neprekidno brblja, protivurečeći sam sebi i menja kurs. Njegov tim bliskih savetnika preopterećen je pokušajem da istovremeno posreduje u više međunarodnih kriza i teško uspeva da se izbori sa detaljima, a u nekim slučajevima im nedostaju znanje i iskustvo potrebni za predlaganje rešenja.
Što se tiče samog rata, vidljiv je ponavljajući obrazac i na izraelskoj i na američkoj strani.
Kampanja počinje iznenađenjem, zahvaljujući impresivnom planiranju i pripremama, sa zapadnim vojskama koje koriste tehnološku, vazduhoplovnu i obaveštajnu prednost. Ali potom se ispostavlja da i neprijatelj ima planove. On uspeva da proširi i intenzivira sukob, i Izraelu i SAD je teško da ga dovedu kraju u razumnom roku.
Rezultat je produženi sukob i povećana šteta na domaćem frontu u Izraelu i zalivskim državama, koje se suočavaju sa prilično snažnim neprijateljem (Iranom) i još jednim protivnikom koji nije toliko slab koliko se ranije mislilo (Hezbolah).
Tramp će odlučiti kako i kada završiti kampanju protiv Irana. Ali Liban će verovatno će ostati otvoreni front.
Novi rat će ekonomiju koštati desetine milijardi dolara. Netanjahu žuri da usvoji budžet dok popušta ucenama svojih koalicionih partnera i najavio je veliko povećanje budžeta za odbranu, što IDF smatra nedovoljnim.
Pravosudni postupci protiv Netanjahua su obustavljeni, a Tramp ulaže mnogo energije u plan da u potpunosti okonča suđenje.
U međuvremenu, građani Izraela se privikavaju na realnost dugotrajne pretnje na domaćem frontu, situaciju koja se normalizuje kao da je pitanje sudbine. Svako ko se usudi da postavlja pitanja prikazuje se kao slab, zbunjen levičar koji ne shvata veličinu trenutka i retkost istorijske prilike.
Ponovo „rat tankera“
Zatvaranje zaliva Ormuz i izveštaji da je uski morski put miniran kako bi se ometao prolazak brodova i tankera verovatno su bili najznačajniji događaji u ratu ove nedelje.
Cene nafte su porasle, i u administraciji Trump postoji stvarna bojazan da će rast cena za američkog potrošača dodatno smanjiti podršku ratu i uticati na popularnost predsednika. U pozadini čekaju Hutiji u Jemenu, koji još nisu ušli u sukob, ali bi mogli ometati saobraćaj u drugom pomorskom prolazu, Bab al-Mandab.
Profesor Šaul Čorev, direktor Instituta za pomorsku politiku i strategiju, rekao je za Harec da iranski potezi predstavljaju povratak „ratu tankera“ koji je Iran vodio u Persijskom zalivu protiv Amerikanaca krajem 1980-ih, pred kraj Iran-Iračkog rata.
Iranske akcije su već povećale cenu premija osiguranja za tankere na putu kroz tesnac 12 puta, sa odgovarajućim uticajem na cene nafte.
„Shvatili su da je ovo asimetrična sposobnost koju slabija strana može da upotrebi protiv Ahilove pete Zapada“, dodao je Čorev.
Izraelski izvor bezbednosti priznao je u četvrtak uveče da u ovom trenutku operativna postignuća protiv raketa i nuklearnog programa ne nagoveštavaju neposredan kraj rata.
Taj razvoj, prema izvoru, zavisi isključivo od Trampovog utiska. On je sugerisao da se smanje očekivanja u pogledu mogućnosti svrgavanja režima i da se umesto toga fokusira na ono što je, po njegovom mišljenju, ostvarivljije: dogovor koji će rešiti problem 440 kilograma uranijuma i nametnuti Irancima stroga ograničenja na putu ka nabavci nuklearnog oružja.
„U međuvremenu“, rekao je, „upetljali smo se u energetsku krizu i u Liban. Stvoren je problem koji mora biti rešen, a na našu žalost, nade u svrgavanje režima samo odvlače pažnju od hitnijih pitanja koja su na ratnoj agendi“.
Osoba koja treba da pomogne Netanjahu u rešavanju ovog problema je bivši ministar strateških poslova Ron Dermer, koji se vratio u intenzivne aktivnosti samo nekoliko meseci nakon napuštanja funkcije.
Borbe na severu
U sredu je u IDF počelo prikupljanje obaveštajnih podataka o planu Hezbolaha, navodno uz iračku podršku, za lansiranje teškog bombardovanja izraelske teritorije.
Libanska teroristička organizacija ušla je u rat sa ograničenim entuzijazmom. Njeno rukovodstvo je od početka jasno stavilo do znanja da će, ako bude ugrožen iranski vrhovni vođa Ali Hameneji, biti obavezna da odgovori.
Nakon izraelskog atentata na Hameneija, Hezbolah se zadovoljio izolovanim raketnim napadima na Izrael.
Ali Izrael je čekao priliku za eskalaciju – već dugo je nezadovoljan tempom razoružavanja Hezbolaha – i napao je ciljeve u Bejrutu i u dolini Bekaa.
Od tada se masovno razmenjuju udari duž granice, ali Hezbolah je tražio način da iznenadi Izrael ambicioznijim potezom.
Komandanti su tokom patroliranja duž libanske granice u četvrtak popodne bili prilično jasni: glavni front rata je Iran dok je trenutno Liban sekundarni front.
Vazduhoplovstvo trenutno ima ograničene ofanzivne resurse na severu. Pažnja je još uvek usmerena ka istoku, prema Iranu.
Ali istovremeno, više snaga iz Pojasa Gaze premešteno je na libansku granicu, u pripremi za mogući kopneni manevar.
Svako ko je poslednjih dana vozio autoputem 6 mogao je videti konvoje transportera tenkova i oklopnih vozila kako idu na sever.
Saopštenje načelnika Generalštaba IDF-a Ejal Zamir u četvrtak uveče, nekoliko sati nakon posete Komandi severa, govorilo je o libanskoj areni kao „dodatnoj glavnoj areni, a ne sekundarnoj“.
Nije važno što je javnost zbunjena, ali možda bi vojska prvo trebala da se usaglasi sa sobom i odluči: Šta je prioritet i zašto?
Visoki oficir IDF-a čije su snage raspoređene duž granice potvrdio je za Haarec da su jedinice elitne Radvan snage Hezbolaha nedavno zauzele položaje južno od reke Litani.
Utisak vojske je da operativni plan Hezbolaha više ne predviđa simultanu invaziju, poput one 7. oktobra u Zapadnom Negevu.
Radvan je zasnovan na manjim odredima koji deluju gerilskim stilom. Njihov cilj je više da nanesu koncentrisanu štetu nego da osvoje teritoriju. Dok je teroristička organizacija oslabila, nije izgubila operativnu sposobnost.
Ove nedelje su dva vojnika IDF-a poginula u incidentu kada su buldožeri pokušavali da izvuku tenk koji je zaglavljen u libanskoj teritoriji. U drugom incidentu, protivtenkovska raketa pogodila je tenk na transporteru koji je bio u pokretu unutar Izraela.
Izraelski potezi su ponovo istisnuli šiitske stanovnike iz južnog Libana i iz Dahije u južnom Bejrutu. Više od milion libanskih građana pobeglo je iz ova dva područja pod pritiskom izraelskih napada. Događaji srede uveče mogli bi Izraelu poslužiti kao opravdanje za široku kopnenu operaciju radi zauzimanja dodatnih područja južnog Libana južno od reke Litani.
Predsednik Regionalnog saveta Gornje Galileje, Asaf Langleben, rekao je za Harec da trenutni krug borbi mora da se završi potpunim uklanjanjem pretnje sa severa – što se nije dogodilo u novembru 2024, iako je i ta kampanja opisivana kao veliki operativni uspeh IDF-a.
„IDF bi trebalo da ostane u južnom Libanu čak i nakon završetka borbi kako bi zadržao dominantne položaje i zaštitio granično područje dok su severno od njega“, rekao je. „Ne verujemo vladi Libana. Odgovornost za bezbednost izraelskih građana mora biti isključivo u rukama IDF-a“.
