Nakon što je proglasio da je iranska vojska „nestala“, američki predsednik Donald Tramp apelovao je na Veliku Britaniju, Francusku, Japan i Južnu Koreju – kao i na Kinu, strateškog partnera Irana – da pošalju minolovce i pomorske snage kako bi ponovo otvorili Ormuski moreuz. Kada su se saveznici usprotivili, zahtev se pretvorio u upozorenje: NATO će se suočiti sa „veoma lošom“ budućnošću ako odbije.
Piše: Stiven Holms
Preovlađujuće mišljenje je da se Tramp suočava sa problemom kredibiliteta – nakon što je godinama vređao saveznike, otkriva da se oni neće okupiti i pružiti mu podršku kada su mu potrebni. To je tačno, ali površno, kao da bi strukturni kolaps mogao biti uzrokovan povređenim osećanjima. Na delu je nešto fundamentalnije.
Razmotrite šta ova odbijanja zapravo govore. Nemački ministar odbrane Boris Pistorijus je to jasno rekao: „Ovo nije naš rat; mi ga nismo započeli.“ Francuska, Španija, Italija i Japan su reagovale slično. Te vlade ne neguju samo stare zamerke. One ukazuju na to da je Tramp pokrenuo rat bez konsultacija s njima — rat koji ih već skupo košta: nafta iznad 100 dolara po barelu, tržišta osiguranja zamrznuta, lanci snabdevanja poremećeni, snage izložene iranskoj odmazdi — a sada traži da preuzmu i njegove vojne rizike.
Kao da Tramp nije platio osiguranje od požara, a zatim je podneo zahtev za odštetu zbog požara koji je on podmetnuo bez upozorenja komšiluka. Sada komšije primenjuju njegovu sopstvenu logiku.
Ta logika odražava Trampovu kritiku posleratnog sistema savezništva. Klasična kritika – poznata sa levice, od realista i od antiimperijalista – glasila je da NATO i liberalni međunarodni poredak nikada nisu dorasli svojoj reklami. Jezik zajedničkih vrednosti bio je maska za američku dominaciju.
Međutim, prema Trampovoj priči, SAD nisu bile upravnik sistema već njegova meta. Slabije države su od Amerike izvlačile zaštitu, novac i vojni rizik dok su malo doprinosile zauzvrat. „Poredak zasnovan na pravilima“ nije bio mehanizam za unapređenje američkih interesa. Bio je prevara.
Fatalna mana američkih ratova u Iraku i Avganistanu nije bila nesposobnost već altruizam: Amerika je trošila krv i novac, a nije izvukla ništa opipljivo zauzvrat. Trampova strategija za Venecuelu predstavlja naučenu lekciju. Zaboravite demokratizaciju. Uzmite naftu.
Ovo nije cinizam u konvencionalnom smislu. Cinik pretpostavlja da moralni jezik prikriva lični interes. Tramp sugeriše suprotno: problem je upravo bila iskrenost Amerike. Liberalni poredak nije bio maska već zabluda koja se mora odbaciti, a ne upravljati njome. Neki komentatori su mu pripisali zasluge za neku vrstu radikalne iskrenosti, otvoreno priznajući da je politika transakciona i da su zajedničke vrednosti uvek bile učtiva fikcija.
Ta dijagnoza nije sasvim pogrešna. Ali reći da Tramp odbacuje licemerje znači pogrešno identifikovati ono što je odbacio. Licemer privatno teži ka sopstvenom interesu dok javno zagovara zajedničke vrednosti. Ono što je Tramp odbacio je fundamentalnije: karakteristiku da se partneri tretiraju pravedno jer će biti potrebna njihova buduća saradnja.
Reciprocitet ove vrste nije maska za sopstveni interes. To je dugoročna strategija za izvlačenje saradnje od strana kojima se ne može jednostavno komandovati. Ono što je Tramp odbacio nije bila maska već karakteristika. Zatvoreni Ormuski moreuz je ono kako ta odbačena karakteristika izgleda: sistem koji je nekada pretvarao sirovu vojnu i ekonomsku moć u organizovanu saradnju među državama.
Izgradnja saveza, pravilno shvaćena, oblik je pripreme za vanredne situacije. Pojavljivanje kada su ulozi niski, pružanje koristi pre nego što su hitno potrebne i tretiranje partnera kao partnera, a ne kao parazita, stvara rezervu dobre volje koja se može iskoristiti kada nastupi kriza. Ova logika nije sentimentalna; ona je aktuarska. Plaćate premije kada vam pokriće nije potrebno jer do trenutka kada vam zatreba, rok za plaćanje je istekao.
Kada je Britanija sugerisala da bi mogla rasporediti brodove nakon što neposredna opasnost prođe, Tramp je protestovao da su mu potrebni pre pobede, a ne posle. U pravu je. Ali tada ih nije mogao dobiti jer je davno iscrpeo račun sa kojeg se takve obaveze finansiraju. Kada je kriza nastupila, instinktivno je posegao za jezikom savezničke obaveze – upravo za onim vokabularom koji je godinama kritikovao. Čak i Tramp donekle razume da sirova vojna moć ne može zameniti organizovanu saradnju.
Pouka koju saveznici izvlače je još značajnija. Sistem saveza je funkcionisao delimično zato što je stvarao norme koje su ograničavale sve strane, uključujući i potencijalne parazite. Kada hegemon otvoreno usvoji isključivo eksploatatorsku logiku, to daje legitimitet svima da razmišljaju na isti način. Kada Pistorius kaže „mi ga nismo započeli“, on ne izdaje Trampa. On je naučio od njega. Saveznici nisu napustili logiku međusobne podrške; oni su usvojili Trampovu alternativu za nju.
Zato Trampov tretman Rusije otkriva još dosta toga. Dok je kritikovao Francusku i Nemačku što ne šalju ratne brodove, Tramp je upitan o izveštajima da ruski predsednik Vladimir Putin pruža Iranu obaveštajne podatke o američkim snagama. „Mislim da im možda malo pomaže, da, pretpostavljam, i verovatno misli da mi pomažemo Ukrajini, zar ne?“ odgovorio je Tramp. „To je kao, hej, oni to rade, i mi to radimo, i to je fer.“ Rusija pomaže Iranu da cilja američke vojnike, a Tramp to naziva fer – predvidljiv princip „oko za oko“ u logici sopstvenog interesa.
Ovde se otkriva skrivena arhitektura Trampovog pogleda na svet. Saveznici su vezani bezuslovnim obavezama – pojavi se, poštuj norme, plaćaj – dok su protivnici oslobođeni odgovornosti zahvaljujući upravo onoj logici reciprociteta koju Tramp uskraćuje prijateljima. Putin dobija razumevanje; francuski predsednik Emanuel Makron dobija pretnje. Saveznik je „glupan“. Protivnik je u nekom perverznom smislu uzor.
Multilateralni sistem koji je Tramp razorio nije bila zamka koju su postavile slabije države da opljačkaju lakovernu supersilu. Bio je to infrastrukturni okvir – infrastruktura koja je vojnu moć pretvarala u koordinisanu akciju tako što je potencijalne partnere preobraćala u stvarne i tako što je uspostavljala zajedničku definiciju onoga što predstavlja „naš“ problem.
SAD su imale tu infrastrukturu. Sada je nemaju jer je Tramp sistematski brisao tu zajedničku definiciju, sužavajući „naše“ na „moje“, tako da svaka vlada sada izračunava svoj interes zasebno. Ono što je decenijama građeno, srušeno je u mesecima. Ruševine leže u Ormuskom moreuzu.
Autor je profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta u Njujorku.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
www.project-syndicate.org
