„Vučićevoj“ Srbiji se nikada ne bih nudio ako razmišljam o budućnosti i dobrobiti našeg naroda. Ako pobedi parola „Srbija pobeđuje“, jasno je da polovina Srbije neće pobediti. Sprega neformalnih političkih centara moći sa delom ljudi s druge strane zakona je očigledno prisutna. Da li je posledica toga ovo terminalno stanje u kom smo sada? Verujem da jeste
Nisam bio u Beogradu, ali i da sam bio ne bih išao na protest. Svi znaju da sam bio 15. marta 2025, ali niko ne pominje da sam 28. juna, na Vidovdan, bio na Gazimestanu upravo sa simboličkim i političkim razlogom, kaže u intervjuu za Radar potpredsednik SPS-a Branko Ružić. „Moj politički stav je sasvim jasan. Pritom su studenti rekli da ne žele da vide političare, a sebe smatram političarem u specifičnoj ulozi, jer sam potpredsednik Glavnog odbora jedne od vladajućih stranaka, tako da verovatno objektivno ne spadam u političare koje bi studenti želeli da vide“, pojašnjava Ružić odluku da se ne pojavi na protestu na Slaviji 23. maja.
Kako tumačite poruke protesta i veliki odziv građana?
Prvi put smo čuli poruke koje mogu biti obrisi programa ili politika koje će možda proisteći iz tog programa. Svako ko zdravorazumski razmišlja mora biti saglasan sa borbom protiv korupcije i kriminala, što je ideja vodilja svake državotvorne politike. Prvi put smo čuli i obrise odnosa prema Kosovu i Metohiji. Neko će njihov Memorandum nazvati spiskom lepih želja, dok će drugi reći da ne odudara od državne politike. Za to nacionalno pitanje potreban je konsenzus svih relevantnih političkih opcija i smatram da su se i studenti pridružili tom pristupu. Kako bi oni to regulisali, to je pitanje za dan posle.
Imate li utisak da je bunt zbog pada nadstrešnice prerastao u najozbiljniji politički pokret, i kako se to desilo?
Više elemenata je uticalo na to. Potrebno je da kao društvo izbegnemo anarhiju, ali još više da izbegnemo diktaturu. Svaka vlast koja isuviše dugo traje, po aršinima koji nisu usklađeni sa demokratskim načelima, dovodi do mentalne krize kod većine građana koji polako gube poverenje u institucije i dovode u pitanje njihovo funkcionisanje. Stvara se paralelni univerzum, opoziciono nastrojen upravo zbog modela funkcionisanja vladajuće strukture i establišmenta. Centralizacija svih institucija, oktroisanje političkih i pravosudnih odluka iz jednog centra moći ne odiše demokratičnošću i u takvoj situaciji prirodno je da svako ko zdravorazumski posmatra šta se događa želi da iskaže bunt i kritiku. Važno je da ta energija ne bude zloupotrebljena. Ti mladi ljudi, a oni su budućnost zemlje, uspeli su i pored etiketiranja da su ustaše, kriminalci i fašisti, da mentalno oslobode građane i to su razlozi velikih okupljanja. Na drugoj strani, vlast je pokušavala, ali na pogrešan način, da anestezira tu energiju. Umesto da bude predsednik svih građana, predsednik Republike zastupa isključivo interes birača stranke kojoj pripada i koalicije koju predvodi, što nije manir odgovornog državnika. Mogao je ponešto da nauči od svog političkog roditelja Tomislava Nikolića. Krizni menadžment vlasti nije bio na zavidnom nivou i sve to je dovelo do urušavanja sistema i do toga da je Srbija raspolućena. I zato je važno pitanje šta mi radimo nakon Vučićeve ere?
Šta radimo dan posle?
Neophodno je da sistem funkcioniše, da se izvršna vlast ne meša u funkcionisanje pravosudnog sistema, zbog čega konstantno dobijamo dobronamerne kritike EU, a koja je i po javnim istupima predsednika Republike, cilj kome kao društvo težimo, barem u vrednosnom smislu. Imamo mnogo kvalitetnih, stručnih ljudi i u sadašnjem sistemu, i van njega. Ali ako se bude insistiralo na lustraciji, mislim da smo na pogrešnom tragu. Procesuiranje, krivično gonjenje, utvrđivanje krivice svih onih koji su se ogrešili o zakon je nešto drugo i to se mora sprovesti u delo. Lustracija ne privlači. Podsetiću da je na izborima pre 5. oktobra 2000. Milošević imao više od milion i po glasova, a u decembru iste godine na vanrednim parlamentarnim izborima izgubio je milion glasova. Ti glasovi su negde otišli. Nemamo, dakle, dve Srbije, dva naroda. Zato je potreban most, da se i taj dan posle sve sprovede u miru, a ne da imamo revoluciju ili ne daj Bože sukobe na ulicama. To bi bila tragedija. Za sadašnju konfrontaciju i sukobe u društvu, raskinuta kumstva, svađe među rođacima, sukobe na ulicama, najodgovorniji su oni koji su na vlasti, pa tek onda ovi drugi.
Mnogi incidente nakon protesta vide kao inscenaciju vlasti, da su ubačeni ljudi napadali policiju. Da li je to neka matrica koju smo gledali više puta?
Ne mogu da tvrdim da je to činjenica, ali svakako liči na matricu koja se ponavlja peti put. Do incidenata i nereda je došlo odmah po završetku skupa na Slaviji. Čak i da su ekstremni, a nisu, zašto bi to bio interes organizatora skupa? Zašto bi se oni sukobljavali sa policijom koja nije ni bila preterano prisutna na Slaviji? Očigledno se radi o potrebi da se preko provladinih medija promoviše navodno destruktivna uloga tih „ustaša, fašista, izdajnika, blokadera“ i da se biračkom telu, koje pokušava da mobiliše predsednik, da antidepresiv, da poveruje u takvu priču. Ali, čak ni oni, pored te velike medijske agresije, ne veruju više u takve stvari. S druge strane, MUP i zbog procene da je na Slaviji bilo 34.300 ljudi po ko zna koji put gubi kredibilitet bez ikakvog racionalnog razloga.
