Vojislav Popović: Bokan, kralj Vučićevih botova
Ako se bude dopunjavao spisak simptoma smaka sveta koje je Kalajić naveo u istoimenoj knjizi, mesto među njima bi svakako zaslužio i njegov učenik Bokan
U današnjem govoru se često upotrebljava reč bot. Ona predstavlja skraćenicu za softverskog robota, aplikaciju koja automatski obavlja zadatke na internetu sa ciljem imitiranja ljudske aktivnosti u vidu ostavljanja poruka. Taj izraz se prvo proširio na stranačke aktiviste koji su na internet portalima pisali jednostavne poruke podrške nekoj partiji, a kasnije i na sve učesnike u javnim debatama čije se učešće u njima svodi na plitku propagandu.
Piše: Vojislav Popović
Vučićevi botovi su obično u svom nastupu veoma providni, jer je kvalitet ljudskog materijala iz kog se regrutuju prilično nizak. Najčešće im ograničenje obrazovanja i inteligencije smeta da daju osmišljene iskaze, pa nedostatak artikulacije nadomešćuju samouverenom površnošću, bezobrazlukom i agresijom. Oni inteligentniji i obrazovaniji se mnogo ne trude, jer nisu plaćeni onoliko koliko misle da vrede pa otaljavaju posao.
Među njima najznačajnije mesto zauzima Dragoslav Bokan. Od prve vrste botova odskače svojom inteligencijom i obrazovanjem, a od druge veoma velikim trudom i energijom koju ulaže u svoju aktivnost opravdavanja trenutne vlasti skoncentrisane u ličnosti Aleksandra Vučića.
Po obrazovanju reditelj, u javnosti se pojavljivao s besedama o srpskoj tradiciji i istoriji. U tome je bio uspešan (po kvalitetu nastupa, ne i njihovom broju), jer je veoma ubedljivo objašnjavao kako je centar srpske tradicije Svetosavski zavet, srpski odgovor na pitanje smisla. Uz to je vrlo spretno ukazivao na modernističke stranputice koje su nas dovele do kasnijih grešaka, od kojih je Jugoslavija najfatalnija.
Prilikom držanja beseda bilo je uočljivo da se do krajnosti uživljava u temu o kojoj govori, što slušaocima (i gledaocima) ostavlja utisak duboke produhovljenosti. Međutim, u pitanju je nešto drugo. Tu za govornika nije bitna sama tema, nego utisak koji ostavlja. Kao diplomirani reditelj, Bokan veoma dobro zna koje reči treba izgovarati, i kako ton glasa, facijalnu ekspresiju i pokrete ruku uklopiti sa temom o kojoj se govori, i onda kako da sve to skupa upari sa senzibilitetom publike da bi se na nju ostavio maksimalan efekat. Efekat je bio taj da ga ona netremice prati, često sa oduševljenjem.
Zašto je takva reakcija publike važna za Bokana? Kao inteligentan, obrazovan i veoma talentovan govornik, on od početka svog javnog delovanja ostavlja dubok utisak na nju. Povratna reakcija podložnosti i pažnje deluje podsticajno na osećanje bitnosti, koje se nalazi u unutar-svetskom nagonsko-sujetnom egu, i tu dolazi do neke vrste pseudo-erotske ekstaze kod govornika. Iako poseduje znanja koja su trebala da posluže kao brana ovakvom iskušenju, očigledno da nije bilo dovoljne čvrstine karaktera da se to znanje primeni.
Kada neko od prisutnih postavi pitanje koje kvari taj pseudo-erotski odnos, tu Bokan zauzima histeričnu pozu uvređenog pravednika. Taj postupak je inače karakterističan za psihopate, koje nemajući nikakav sadržaj osim volje za iživljavanjem, pokrivaju unutrašnju prazninu sa naučenim obrascima ponašanja (sa ciljem realizacije navedene volje). Oni na reči sagovornika, koje otkrivaju njihov zastor, reaguju oponašajući čoveka koji je uvređen nepravdom i klevetama koje ruže njegovu neupitnu vrlinu.
Problem je bio u tome što je pozornica sa koje se obraćao predmetu svog patološkog iživljavanja bila premala. Kao vođa „Belih orlova“, nacionalista i tradicionalista, on nije mogao često nastupati na mejnstrim medijima. Bio je ograničen na lokalne TV kanale, radio stanice, tribine, Fejsbuk i Jutjub. Tu je nalazio one primerke koji za njega predstavljaju najpogodniji materijal za navedeni odnos, nacionalno i tradicionalno opredeljene ljude. Uz ograničenje nastupa, bio je prinuđen da posmatra osobe gluplje od sebe kako zauzimaju gotovo celokupan medijski prostor dobijajući svu pažnju, i naravno finansijske i društvene povlastice. To ga je duboko pogađalo.
Za vreme vlasti Vučića pojavila se prilično brojna i besramna grupa „nacionalista“, koji su nastavili da „srbuju“ ali su to uklopili u hvaljenje antisrpske vlasti. Značajno je bilo to da nisu trpeli nikakve jače osude javnosti i da je njihov fukarluk prošao bez ikakvih posledica. Bokan je u početku bio kritičan prema Vučiću i njegovoj kamarili, i govorio je o njemu kao o čoveku sa psihom navijača, koji se oduševljava sa površnim i glasnim izlivima nacionalizma, ali lako pobegne sa mesta gde je opasno. Moralo mu je biti veoma teško da gleda kako ljudi koji su izdali ono u šta su navodno verovali, nastavljaju da pričaju iste nacionalne priče, uživajući pogodnosti koje im je vlast pružila, a da ih pri tome niko ne proziva za ono šta su uradili; dok on koji drži liniju i živi u nemaštini ne dobija ni deseti deo pažnje i pohvale koju zaslužuje.
Pošto se ta situacija nastavila, nije bilo mnogo teško preći na njihovu stranu. Kada se na vagu stave sa jedne strane: medijski prostor, mogućnost egoističke masturbacije koju on pruža, finansijska korist, ugodan položaj u društvu; a sa druge: skrajnutost, siromaštvo i vernost idealima; naravno da je kod takvog tipa ličnosti prevagnula prva. Ostao je samo problem kvaliteta publike koja služi kao njegova ciljna grupa, ali on je rešen nadoknađivanjem kvaliteta kvantitetom.
U početku svog botovanja Bokan se trudio da zadrži nekakvu meru, ukus i lično dostojanstvo. Hvalio je poteze vlasti koji su godili patriotski nastrojenom delu naroda (poput dizanja spomenika Stefanu Nemanji, prijema Putina, neuvođenja sankcija Rusiji itd.) i prećutkivao ili opravdavao antisrpske poteze (kao što su postepeno predavanje nadležnosti Srbije na Kosmetu, gej parade, puštanje migranata da vršljaju po zemlji…), ali je izbegavao samoponižavajuće divljenje liku i delu Vučića koje je glavna aktivnost njegovih botova. Međutim, kada se služi njemu stvari kao što su mera, ukus i lično dostojanstvo ne ulaze u opis posla. Sa protokom vremena je bio prinuđen prvo da počne da ga hvali, pa da mu se divi, a onda je počeo da napada njegove kritičare. Vrhunac je dosegnuo kada je izjavio da je Vučić Srbija.
Zanimljiv je metod koji koristi, u pravdanju trenutne vlasti. Bokan je u jednoj fazi svog delovanja počeo da brani crkvenu jerarhiju od njenih kritičara, sa argumentacijom da se crkveni velikodostojnici ne smeju kritikovati za svoje poteze od strane onih koji se ne razumeju u crkvene poslove, i da oni samim svojim položajem stoje van dometa svakodnevno podrazumevane kritike. Uz to je govorio da crkva nije samo jedna institucija među drugim, jer ona daje odgovor na pitanje smisla, te zato zahteva drugačiji pristup. Taj stav ima smisla, jer je crkva aristokratska organizacija, koja svoju dugovečnost bazira upravo na poverenju koje vernici imaju u crkveni vrh. Međutim, Bokan taj princip, u svojoj zreloj bot fazi, primenjuje na jednu antidržavnu i antinarodnu karikaturu kakva je Aleksandar Vučić. Sada čovek – koji predaje sever Kosmeta Šiptarima, ima Blera za savetnika, postavlja lezbejku na mesto premijera, na mesečnom nivou ponižava svoj narod – za njega postaje državnik u čije se sposobnosti ne sme sumnjati, dok patriotski kritičari predstavljaju štetočine koje uživaju u svom đavolskom poslu. On za Bokana postaje PREDSEDNIK, koji ima plan za naš spas, čiji su detalji previše komplikovani da bi ih obični smrtnici shvatili, dok njegovi potezi sa očigledno štetnim posledicama predstavljaju samo manevre na putu do konačnog uspeha. Identifikuje ga sa državom, a država (za koju je do pre par godina govorio da ne postoji, a u međuvremenu nije rekao kada je obnovljena) zauzima mesto slično crkvi, jer se njoj mora bezrezervno verovati.
Kada Bokan napada ljude koji se drznu da kažu ono što je očigledno, koristi čitav spektar poza, grimasa i raspoloženja: od pravedničkog besa, moralističke indignacije, dobronamernog objašnjavanja, iskrene tuge, i svega onoga što u patetičnom zanosu može da posluži za odbranu neodbranjivog. Kao „svetosavskom nacionalisti“ njemu nije problem da ustvrdi kako ćemo pod vođstvom hodajuće uvrede za srpski narod, Brnabe, osloboditi Kosmet, i kako održavanje evroparade nije ništa strašno (tu naravno nije problem ni gola šiptarska zadnjica pred crkvom Svetog Marka, ni homoseksualac maskiran u Isusa Hrista zaogrnut zastavama duginih boja).
Ono što ga prati kroz veći deo javnog delovanja je agresivna odbrana određenih autoriteta, nekad je to bila crkvena jerarhija, Putin, kasnije Kadirov, a kod nas Vučić, Vulin, Brnaba i ostatak ekipe. Stav koji zauzima prilikom tih izliva pravedničkog gneva pred „jadnim kritizerstvom sitnih duša“ je sličan stavu koji zauzimaju glavne sestre po bolnicama, kada spominju nekog hirurga ili primarijusa, umišljajući pri tome kako preuzimaju deo njegovog značaja. Na taj način vrši kompenzaciju svoje neostvarene fantazije nacionalnog vođe kroz zamišljeno učestvovanje u veličini autoritarnih ličnosti.
Sada, u danima kada je počela poslednja faza izdaje Kosova, Bokan intenzivira svoju ulogu. Sav fokus napada prebacuje na ljude koji pokušavaju bilo kako da ometu Vučića u njegovom delovanju. Otvoreno ih vređa, nazivajući ih Paja Patkovima i čiča Glišama, čija je jedina motivacija paklena mržnja prema „srpskom spasiocu“ Vučiću. Koristi sve metode skretanja pažnje i silovanja logike, uz neverovatnu dozu besramnog samozadovoljstva. Tako je postao jedna od najkorisnijih alatki u taktici diverzije koju vlast koristi kako bi zamaglila ono što se dešava i lakše sprovela svoje namere.
Plotin je govorio da se kvalitet duše odražava u obliku tela, i da se stanje u kom se ona nalazi može spoznati po spoljašnjem izgledu. Kalajić je jednom izjavio kako u svoje emisije ne poziva debele ljude jer oni, osim ako nije u pitanju neki zdravstveni poremećaj, nisu sposobni da se odupru sitnom porivu prejedanja, pa shodno tome neće imati snage ni da odole težim iskušenjima. Genon je pisao da će period pred kraj ovog našeg sveta obilovati grotesknim pojavama. Tu je pre svega mislio na osobe koje se predstavljaju kao nosioci duhovne kulture, a ponašaju se i izgledaju krajnje neduhovno, dok elemente duhovnosti ugrađuju u anti-duhovno delovanje.
Groteska se u punom obimu manifestovala u formi čoveka koji se predstavlja kao čuvar tradicije čiji je integralni deo askeza religioznog tipa, a svoju egzistencijalnu prazninu popunjava prežderavanjem sa šampitama. Da bi se šampite obezbedile koristi se srpska pravoslavna tradicija u pravdanju delovanja vlasti koja puzajućim priznanjem Kosova tu tradiciju gura u iščeznuće. Ako se bude dopunjavao spisak simptoma smaka sveta koje je Kalajić naveo u istoimenoj knjizi, mesto među njima bi svakako zaslužio i njegov učenik Bokan.
