Samo Sahra Vagenkneht sada može da zaustavi AfD (2. deo)

Izvor:
Politički.rs, Foto: Printscreen YouTube, Privatna arhiva

Teško se u srpskim medijima, bilo prorežimskim bilo opozicionim u kontekstu nemačkih političkih događanja pored Hrišćansko-demokrljatske unije (CDU) spominje bavarska Hrišćansko-socijalna unija (CSU), svakako manji tradicionalni politički partner u velikoj „crnoj“ koaliciji kao je domaća (nemačka) štampa pa stoga i javnost prepoznaje, kao „crna“ u kontestu spektra političkih partija, buržoaskih dominantno. Ni tokom učešća u saveznoj vladi kancelarke Angele Merkerl, decenijama vodećoj bavarskoj stranci nije poklanjano dovoljno pažnje.

Autor: Lebrecht Gaspar

Da se danas u Beogradu primerice radi sprovede anketa čak i među političarima ili novinarima koji se bave spoljnopolitičkim pitanjima retko bi ko mogao da se seti i kaže ko je vođa bavarskih Demohrišćana. Uostalom, u vreme vladavine neupitne i autoritativne, ne i autoritarne Merkelove, naša javnost a sve će biti ni većina ovdašnjih novinara koji „pokrivaju političku scenu“ nije imala kompleksnije predstave o liderima tadašnjih opozicionih a sada vladajućih stranaka. „Muti“ (Mutti) Angela je bila neprikosnovena, njena politička aktivnost je zaokupljala svu pozornost, mada su i inače bili vrlo retki analitički članci koji su objašnjavali suštinsku nemačku politku u njenoj interpretaciji dok ostali političari iz opozicionog spektra nisu zavređivali ni spomen pa i ne čudi što ovdašnja javnost ima krajnje površnu ali i pogrešnu sliku nemačke političke scene.

Sada se istaknute političke ličnosti vladajuće crveno-žuto-zelene koalicije prikazuju na isti način kao nekada Angela Merkel uglavnom prenoseći prevedene izveštaje iz stranih medija i naravno bez i jednog ozbiljnijeg kritičkog komentara, čak je teško uočiti ozbiljniji pokušaj prenosa takvih tekstova koji su itekako prisutni u nemačkim medijima.

Pixabay

Sve će biti da ovdašnji novinari nisu čuli za mnogo toga pa ni za onu: u političkoj debati ponekad je važnije čuti one koji u debati ne učestvuju, a to su poslovično opozicioni protagonisti ili manji partneri sa ne tako uočljivom ali ipak značajnim uplivom, bilo kratkoročnim bilo dugoročnim. Ono što je simptomatično jeste činjenica da poučeni našim neveselim iskustvom liderstva (čitaj privatna politička prćija) u strankama, novinari uglavnom na isti način doživljavaju i političke scene na zapadu, pa i u Nemačkoj. Doduše, imajući u vidu opšti politički zapadni neoliberalni konstrukt i odnos snaga, kao i naginjanje postdemokratskoj praksi, takav utisak se doista može steći.

Dakle, za znatiželjne: vođa bavarskih Demohrišćana (CSU) je – Markus Soder. No, o njemu nešto kasnije.

Ali, krenimo redom, onim redom koji će se na odgovarajući način nasloniti na prošli tekst objavljen pod naslovom Samo Sahra Vagenkneht sada može da zaustavi AfD (1. deo) i osvetlimo i drugu stranu opozicionog miljea, onog koji je našoj domaćoj javnosti daleko ispod radara.

Uspon AfD-a nije prošao neopažen pa ni bez reakcija od strane trenutno najsnažnije nemačke konzervativne političke stranke Hrišćansko-demokratske unije (CDU) koja prema najnovijembarometru trenda koju navodi RTL gubi podršku u javnom mnjenju i ima 25%, dva procenta manje što govori da aktuelna unutarstranačka i unutarkoaliciona dešavanja imaju itekako odraza u javnosti. Ta 2% koje su Demohrišćani izgubili dobila je AfD i sada je na 21% podrške. Krajnje alarmantno. Pritom trebalo bi imati u vidu da se na nemačkoj političkoj sceni već uveliko pripremaju ne samo za predstojeće lokalne izbore u pojedinim federalnim jedinicama koji itekako predstavljaju jasnu sliku o tendencijama i odgovore građana na način na koji ih „vladajuća elita“ rešava ili ne rešava, ali i evropske izbore koji će se desiti 2024. godine već i za savezne izbore u 2025. godini.

Sadašnji lider CDU Fridrih Merc (nije jedini kandidat ni u svojoj stranci kao ni u koaliciji za budućeg kandidata za kancelara), svojim nedavnim stavom s kojim je izašao u javnost o mogućoj saradnji sa AfD-om na opštinskom nivou naišao na skoro nepodeljeno protivljenje mnogih pa i nekih pretendenata za budućeg saveznog kancelara u redovima CDU. Ali, bura je nastala ne samo u samoj stranci već i u koaliciji CDU/CSU a eho te izjave itekako su ustalasale strasti i u vladajućoj koaliciji kao i na levici. Jedan od istaknutijih članova CDU, Andreas Jung naglasio je da je jasno razgraničenje u opštinama temelj „zaštitnog zida“ za AfD tvrdeći da se „ne možete pravite bedem od vrha ka temeljima“ već se on može gradite samo „polažući kamen na kamen“. „U suprotnom će se bedem urušiti“, kaže on. I izgleda da se već unutarstranački sistem urušava ali i šire, kao što smo to već uočili.

Fridrih Merc, By Foto: Michael Lucan, Lizenz: CC-BY-SA 3.0 de, CC BY-SA 3.0 de, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=74063852

Zbog mnogobrojnih neslaganja sa Mercovim nesmotrenom i problematičnom izjavom mnogi su se uključili u unutar stranačku debatu, kao na primer i Hendrik Vust (premijer Severne Rajne-Vestfalije) koji se smatra jednim od ozbiljnijih izazivača Merca u unutrašnjoj trci za kandidata za budućeg kancelara u 2025. godini što nije prošlo nezapaženo i bez upozoravajućih komentara u medijima u kontekstu opšteg, unisonog odbijanja same pomisli da bi neka politička partija sarađivala sa AfD. Tako, minhenske „Večernje novine“ (Abentzeitung) komentarišu da je „u tom kontekstu (Hendrik Vust, primedba aut.), posmatrao tiho i verovatno sa zadovoljstvom kako Merc nastavlja da se izoluje u sopstvenoj partiji“. A i inače, većina analitičara konstatuje da je šteta napravljena. Iz sestrinske CSU Folker Ulrih upozorava da Demohrišćani imaju istorijski zadatak „da postave i održavaju zaštitni zid desničarskoj ekstremističkoj AfD“.

S druge strane političkog spektra Jan Korte (Levica) opominje da „svako ko sarađuje sa fašistima ugrožava demokratiju“ (levicom kao i strankom Levica posebno ćemo se baviti).

Kada je u pitanju unutarstranačka „bura“ valjalo bi skrenuti pozornost na predstojeće regionalne izbore, na primer u Tiringiji gde je AfD situirana izuzetno dobro, i sa oko 30 % podrške u biračkom telu stoji daleko bolje od CDU što itekako za sobom povlači političke računice. Tako na primer, istoričar dr Aleksandar Novaković je tim povodom napravio paralelu sa 33. godinom prošlog veka kada je NSDAP takođe imao podršku glasača u obimu od oko 30%, tim pre što je na upravo održanom kongresu AfD krajnje desno krilo stranke dominiralo i zauzelo vodeće pozicije u stranci i na listama za evropske izbore. Pritom nije beznačajna činjenica da je Hrupela AfD definisao kao jedinu narodnu buržoasku stranku u Nemačkoj što pored snažnog populističkog prizvuka odslikava duboko klasni, proburžoaski i prokapitalistički karakter što je opet vrlo uporedljivo sa ne tako davnom tragičnom nemačkom prošlošću.

Karakteristična je još jedna pojava.

Mercu se upućuju kritike da ako hoće da zaustavi AfD, „morao bi da prestane da ponavlja njihove slogane“. To ne pomaže ni njemu ni njegovoj dezorijentisanoj partiji, već samo fašističkom originalu. Ovakva kritika je već viđena nemačkoj političkoj sceni, karakterističnija je za nemačku levicu uopšte.

Pisao sam već o kritici koja je iz Levice često bila upućivana Sahri Vagenkneht čiji su se stanoviti aktuelni stavovi povodom niza političkih pitanja unutrašnje i spoljne politike i stanja u nemačkom društvu uopšte često podudarali sa izvesnim stavovima AfD. Na te optužbe Sahra Vagenkneht je, za razliku od nesigurnog Fridriha Merca, argumentima odgovorila i tvrdnjom da ona neće „reći da je nebo zeleno kada je plavo“! Samo Sahra Vagenkneht, za koju smo u već konstatovali izrečene ocene da predstavlja političku ikonu levice i da je itekako dokazala da ima politički njuh i retoričku harizmatičnost te da za razliku od njenih političkih oponenata ima intelektualni kapacitet i duhovitost, kao i karakter za uspešno vođenje političke borbe, za svoje stavove ima i čvrstu argumentaciju. Valjda je stoga njena popularnost u biračkom telu šireg spektra neupitna.

Sahra Vagenkneht, Foto: Printscreen/ Welt.de

Prilikom pozicioniranja svojih stavova kako u odnosu na AfD, možda još više i u odnosu na vladajuću koaliciju, Fridrih Merc mora da vodi računa i o u kritici koja dolazi iz srestrinske CSU i njenog lidera Markus Soder s obzirom da nije nemoguće da se i on upusti svojom kandidaturom za kancelara. Pritom, potrebno je stalno imati u vidu da je Bavarska ekonomski najsnažnija federalna jedinica u Nemačkoj te da je snažno pogođena katastrofalnom ne samo ekonomskom politikom koju sprovode Zeleni. Analitičari ipak kažu da ništa nije nemoguće jer kako je neodlučni Fridrih Merc na udaru kritika, nije nemoguće da se u jednom trenutku Bavarac uključi u trku za vodeću političku poziciju u Nemačkoj unatoč ranijim ne baš dobrim iskustvima. Uostalom, ni u Nemačkoj više ništa nije isto nakon četiri turbulentnih i poslednjih zabrinjavajuće kriznih godina uz prilično autističnu i radikalnu zelenu politiku koja je počela da stvara razdor i u samoj „semafor“ koaliciji. Posledica toga je i proglasi desnih političkih oponentskih snaga.

Nakon CDU-a, sada je i AfD na svojoj upravo održanoj skupštini u Magdeburgu takođe proglasio Zelene za najopasniju partija u Nemačkoj.

„Građanima je dosta Zelenih“ rekao je Tino Hrupala i isključio koaliciju sa Zelenima jer to može s obzirom da AfD ima značajan uzlet u poslednjim anketama. Za desetu godišnjicu postojanja rejting AfD se kreće iznad 20% na nacionalnom nivou sa tendencijom stalnog rasta (upravo je stao na 21%), stavljajući je na drugo mesto, odmah iza CDU/CSU, doduše, na regionalnom noivou u delovima Istočne Nemačke ta podrška prelazi i 30%. Očigledno je da ukoliko se nastavi ovakav trend a s obzirom na odnose u i oko vladajuće koalicija stvari se izgleda neće radikalno promeniti na štetu AfD te bi mogala da se zamisli situaciju u kojoj bi se u saveznim jedinicama: Saksoniji, Tiringiji i Brandenburgu, teško mogla zamisliti principijelna postizborna kombinatorika bez AfD. Očito je da Hrupela više ne želi samo da predvodi protestne kolone već teži stvarnoj političkoj moći, pa i vlasti.

AfD se u kontekstu postojećih trendova i raspoloženja građana nada dobrim rezultatima na regionalnim izborima što i nije sasvim nerealno. Ako bi se ankete pretvorile u izborne rezultate, biće teško formirati vladajuću koaliciju protiv stranke koju svi odreda definišu kao ultradesnu. Ovo posebno dovodi u nevolju CDU u istočnom delu Nemačke mada se ni Levica ne može smatrati sigurnom iako je njeno najveće uporište u Istočnoj Nemačkoj, i ona je očigledno i spolja ugrožena mimo eha unutarstranačkih podela. Tako sva je prilika da bi politički neprihvatljivu i ekstremnu AfD, kako je kvalifikuju, zadržao van vlasti, CDU će možda morati da uđe u koalicije ne samo sa Levicom, naravno ako Levica preživi ili bar da bude tolerisan od njih već i sa svim ostalim strankama, pa čak moguće i sa Zelenim. Za neke članove CDU-a ovo je gore od saveza sa AfD-om. Propagandni narativi mobilišu građane i serviraju im, Srbima tako dobro poznatu opciju: birajmo manje zlo!

Bundestag, Image by marconst from Pixabay

Očigledan je zaključak da je danas teško biti u koži ne samo nemačkih demohrišćana već i lidera ostalih poloitičkih stranaka uključujući možda ponajviše lidera sve tri stranke u taboru vlade (SPD, Zeleni, FDP) koji su očigledno izgubile pored naklonost građana i kompas.

Ono što je zabrinjavajuće za sve nemačke političare i stranke jeste da se u nedavnom istraživanju Instituta za istraživanje javnog mnjenja „Forsa“, trećina ispitanika (33%) odredilo da postojeći političari i postojeće stranke nisu deo rešenja, već da predstavljaju problem.

I tako, ako se na nemačkom trusnom političkom tlu ne dogodi nekakav tektonski poremećaj, neki analitičari misle da je potrebno da AfD samo miruje kako bi iz ukupne situacije u budućnosti izvukla samo korist po sistemu, kada se dvoje tuku treći se koristi.

A kakav je to tektonski poremećaj moguć? I da li je uopšte moguć?

U članku Samo Sahra Vagenkneht sada može da zaustavi AfD (1. deo) uočeno je da je taj tektonski poremećaj ili kako bi neki drugi rekli, slamka spasa nemačke demokratije – Sahra Vagenkneht. Što predstavlja svojevrsni paradoks s obzirom na njene stavove pogotovu u odnosu na aktuelna ratna dešavanja na tlu Evrope i evroatlantske integracije ali i aktuelnu energentsku, ekonomsku i socijalnu politiku. I pored takvih stavova i unisone kritike koje je trpela što sa leva što sa desna trenutno raspoloženje dela stručne javnosti o ovoj, kako je nazvaju, ikonom levice, koje se izražava u stavu da je njen politički potencijal obuzdavanja krajnje desnice od izuzetnog pozitivnog značaja za Nemačku i njene građane što pak znači i šire imajući u vidu značaj i položaj Nemačke pre svega u Evropi.

0 0 glasovi
Glasanje za članke

Ostavite komentar

0 Komentari
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare