Srspka pravoslavna crkva i njeni vernici danas slave Svetog Joanikija Crnogorskog
Sveti Sveštenomučenik Joanikije Lipovac, bio je mitropolit crnogorsko-primorski.
Rođen je 16. februara 1890. godine u u Boki Kotorskoj. Osnovnu školu završio je u Prčnju, a onda upisuje klasičnu gimnaziju u Kotoru. Visoko školovanje nastavio je u Beogradu gde upisuje Filozofski fakultet.
U Beogradu je položio i profesorski ispit iz bogoslovskih predmeta.
Rukopoložen je u čin đakona. Od 1912. god. do 1918. god. bio je protski kapelan u Kotoru, a potom paroh u Lastvi. Od 1925. pa sve do 1940. god. bio je profesor Prve muške gimnazije u Beogradu.
Za episkopa Budimljanskog izabran je krajem 1939. godine. Zamonašio se u manastiru Rakovica i dobija čin igumana. Godine 1940. na izabran je za Mitropolita Crnogorsko-primorskog.
Mitropolit Joanikije ubijen je u Aranđelovcu juna 1945, a do danas nije poznato gde mu se nalazi grob.
Radojica-Raka Ivanović, penzionisani major UDBE, posvedočio je, maja 1985. godine o stradanju i ubistvu mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija Lipovca: Pred mene su doveli izmučenog čoveka, lice podnadulo od batina, na bradi usirena krv. Jedva je stajao. Naredio sam da donesu stolicu i vode. Pogledao me je izmučenim pogledom i tiho rekao: „Hvala gospodine, Bog će ti vratiti.“
Kasnije, Vasilije-Čile Kovačević, jedan od vodećih ljudi OZNE, me je zapitao šta je sa Joanikijem našta sam mu ja odgovorio da sam taj slučaj dobio tek juče i da ga proučavam još. On mi je odgovorio: „Slušaj ti Šumadinac, sad ćeš da vidiš kako se to radi.“
Kada su doveli mučenog vladiku, ovaj se ustremio na njega, počeo da ga šutira, pesniči, bacio ga je na pod i otpočeo da ga gazi.
Vladika nije jauka pustio već je samo govorio: „Bože veliki, daj mi snage da sve ovo izdržim i priđem tvom Carstvu bez greha!“
Kako se vladika onesvestio, ja sam rekao Kovačeviću da nema svrhe da ga više tuče. Ušao je Ješa (jedan od čuvara) i još jedan od njih, uhvatili su vladiku za ruke i noge i odneli ga u ćeliju. Kovačević je popio rakiju i rekao: „Ovo je samo početak šta ga čeka i upamtiće se kako mi Crnogorci kažnjavamo izdajnike. Neće se on nanositi glave“. I otišao je. U međuvremenu je onaj čuvar Ješa nastavio da ga i dalje tuče i maltretira. Gledao sam koliko sam mogao da zaštitim Joanikija od mučenja, ali mi nije to uvek polazilo za rukom.
Mislim da je to bilo 10. ili 11. juna. Stigao je ponovo Kovačević i drug Đilas. Zatražili su da im dovedem Joanikija i u razgovoru sa njim su ostali oko dva sata. Ja sam bio u drugoj kancelariji. Tukli su ga, psovali Boga, majku i ko zna još šta sve. Kada su izašli iz kancelarije, Joanikije je ležao na podu, licem okrenut nadole. Podigao sam ga, pozvao čuvare i poprskao ga vodom. Kada je došao sebi, umio se i ja sam naredio da ga odvedu da legne i da ga niko ne dira. Dva naredna dana niko ga nije dirao.
15. juna, pošto se malo oporavio, Joanikije mi je rekao da je bio branilac srpskog naroda, da je štitio ljude od zla i da su za njega Božije zapovesti zakon. Još mi je rekao: „Znam ja, moj kapetane, da živ odavde neću izaći i videti moje najbliže i Crnu Goru, Srpsku Spartu, zrno slobode“.
18. juna ujutru, kada je Vladika Joanikije doveden kod mene, obratio mi se sledećim rečima: „Vidim da je došao onaj Kovačević iz Beograda, mislim da znam da me čeka smrt pa hoću nešto da te zamolim. Vidim da si dobar čovek, iako si komunista, pa hoću nešto da te zamolim. Molim te da ovaj mali zavežljaj kada budeš mogao pošalješ mojima u Crnu Goru jer će mene danas ubiti. Znaj da mirno predajem svoju dušu u ruke Bogu i Sinu Božijem Isusu Hristu. Nikoga nisam izdao, ruke okaljao, a Bog mi je svedok koliko sam ljudi spasio.“
Ne zadugo posle toga stigao je Kovačević i rekao mi: „Sad ćeš, da me povedeš malo po okolini i do tvog Oplenca pa da kasnije završim ono što sam došao da uradim“. Seli smo u džip ja, on i još tri njegova čoveka i obišli Oplenac.
Predveče smo se vratili u Aranđelovac. Njegovi pratioci su ušli i izveli Vladiku Joanikija. Na moje pitanje kuda će Čile mi je osorno rekao: „Tu u Bukovik, podno Bukulje gde će mu biti dobro. Ti gledaj svoja posla jer se ovo tebe ne tiče!“
Posle jedno sat vremena džip je projurio. Otišli su ka Beogradu. Ja sam odmah ujutru otišao put Bukovika i raspitao se kod meštana šta se te noći zbilo. Rekli su mi, jedan stariji čovek mislim da su ga zvali Miša ili nekako tako, da je tu od strane jedne grupe ljude doveden čovek sa bradom, da je bilo još, tri ili četiri čoveka, da su pobijeni i da je u onog sa bradom pucano više puta i tu na brzinu zatrpani uz potok. Dok nisu zatrpani, bilo je nekoliko stražara. Kažu da se onaj sa bradom krstio i gledao u nebo, završava svoje svedočenje Radojica-Raka Ivanović.
Srpska Pravoslavna Crkva je kanonizovala mitropolita Joanikija i danas ga slavimo kao sveštenomučenika (17. juna).
Milovan Barjaktarević
