Otac Saša Petrović, paroh crkve Svetog Nikole iz Omahe, američka država Nebraska, izabran je pre nekoliko dana u Čikagu za predsednika najstarije srpske nacionalne organizacije, Srpske narodne odbrane (SNO), većinom glasova na Kongresu ove organizacije.
Otac Saša poznat je odranije po svojim žestokim medijskim nastupima protiv aktulne vlasti u Srbiji, te kao jedan od retkih sveštenih lica koji je otvoreno podržao studentske proteste.
On je takođe i prvi sveštenik koji je izabran za predsednika SNO, od čega smo i počeli naš razgovor…
-Da, ovo je prvi put u istoriji SNO da je sveštenik na čelu organizacije. Neobična stvar je to što ja ne živim u Čikagu, iz koga su obično birani predsednici, ali neki ljudi su prepoznali moj rad i angažovanje i smatrali su da bi to bilo korisno za organizaciju, da se njeno ime pročuje među mlađom populacijom, kojoj sam ja poznat sa medija i društvenih mreža zbog „kontroverznih izjava“.
A u isto vreme, i da bi organizaciju održali na onom pravom, istinskom, svetosavskom putu. Znamo kad god je postojao projekat da se srpstvo odvoji od pravoslavlja, to se uvek iskundačilo u nešto užasno, kao što je bio onaj tzv. Kosovski zavet koji je Milošević hteo da gradi na petokraci, a ne na krstu, i zato je tako i prošlo. S obzirom na veliki istorijski trenutak i raskrsnicu na kojoj se nalazi srpski narod odlučio sam da prihvatim ovu dužnost.
Prihvatili ste se teške dužnosti. Šta je ono što smatrate da treba uraditi da bi se SNO kao najstarije srpsko nacionalno udrtuženje okrepilo, oporavilo, podmladilo i tako čekalo svetliju budućnost?
-Najbolji garant da jedna organizacija nestane jeste da postane muzej sećanja na prošla vremena i naše velikane. Naravno, sećanje mora da bude uvek prisutno, jer je naša istorija i istorija srpskog naroda. Moramo se sećati naših velikana kao što su Pupin i Dučić, ali treba da se upitamo šta smo mi spremni da uradimo i čega smo spremni da se odreknemo da budemo njihovi dostojni naslednici. Nije dovoljnio samo da trubimo o tome šta su oni uradili.
Apatičnost i podeljenost – najveće srpske boljke!
-Garant za opstanak jedne organizacije i njen mir je stalni pokret, akcija. Svaka statičnost je kao da gurate kola uzbrdo. Ako stanete, ona težina kola će Vas vratiti nizbrdo. Isto tako i SNO je stagnirao, nije se snašao u određenom istorijskom momentu, nije shvatio ozbljnost istorijske situacije i tu je nastao vakuum, i zato je u stanju u kome smo ga zatekli danas. Moj plan jeste upravo – akcija. Na dva fronta. U prvom redu u Americi – da naša zajednica koja je ovde veoma brojna postane deo SNO. Neshvatljivo je da nas u ovoj zemlji živi 10 puta više nego Albanaca, Hrvata ili nekih drugih, a da se njihova reč čuje više od naše.
To je zato što smo razjedinjeni i zato što je apatija zahvatila i ove naše prostore ovde. Najviše ću se na tom putu oslanjati na mlađu generaciju koja je pokazala da ima i želje i znanja i volje. Naš najveći doprinos u ovoj zemlji može biti da stalno naturamo američkim zvaničnicima to koliku je ulogu srpki narod odigrao u američkoj istoriji, od ljudi koji su Americi mnogo doneli poput Tesle i Pupina, pa do spašavanja 500 američkih avijatičara u najvećoj spasilačkoj misiji iza neprijateljskih linija u Drugom svetskom ratu. Pogotovo što puna istina o generalu Mihailoviću i njegovom pokretu nije izašla na videlo, ovde ali i u Srbiji. Najbolji način da naš narod bude priznat ovde jeste da se u Vašingtonu zalažemo da se ona dozna i da on u američkoj prestonici dobije spomenik koji zaslužuje.
Nekada, kada je SNO bio značajan američki senatori su se takmičili ko će biti viđen na banketima SNO, a danas 90% Srba na ovim prostorima i ne zna da ova organizacija postoji. Zašto bi pravili novu kada imamo organizaciju sa zvučnim i istorijskim imenom, samo treba da je osvežimo i podmladimo.
Drugi vektor delovanja će biti prema Srbiji. Mi sada imamo fenomen, najnoviju generaciju mladih, stručnih ljudi, koji su pobegli iz Srbije zbog nepotizma, kriminala, korupcije. Oni su spremni nešto da urade, kao što to trenutno čine preko nekih manjih organizacija, pa bi bilo dobro i mnogo delotvornije da se svi uključe u jednu organizaciju i da svu svoju energiju usmerimo u jednom pravcu.
Kako ćete to ostvariti, kako ćete privući mlade?
-Pre svega većim prisustvom na društvenim mrežama koje na žalost starija generacija ne razume i ne koristi. I ličnim misionarenjem među našim imigrantima koji se nalaze po drugim američkim gradovima. Čikago nije jedino mesto gde Srbi žive u Americi. Čak su u nekim manjim mestima mnogo bolje organizovani i složniji nego ovde. Velike naše zajednice se nalaze u Dalasu, Las Vegasu, Fort Vortu, San Dijegu, na Istočnoj obali. Sve te zajednice treba obići, održati tribine, podsetiti šta je SNO i koji je njen potencijal i afirmisati njihovu aktivnost, a ne samo članstvo.
I upravo ovaj korak, da predsednik bude neko van Čikaga, svedoči da smo spremni da izađemo iz te kutije u kojoj smo se nalazili.
Studenti slede Kosovski zavet
Da li su srpski studenti primer aktivizma koji valja slediti?
-Naravno. Mene raduje kad vidim da ti mladi ljudi slede Kosovski zavet, da su zadojeni autentičnim svetosavljem i krstom. Po svim ljudskim merilima, ova generacija Srba je trebala da bude najgora, jer je porasla uz tik-tok, društvene mreže, rijaliti programe, u jednom bolesnom sistemu. Međutim, ipak u njihovim genima i žilama teče krv predaka i ta krv je sada proključala i zaista je potresno videti te mlade ljude koji idu Srbijom uzduž i popreko, nose srpske i crkvene barjake i ikone i parole „Nema predaje“ koje se odnose na Kosovo. Njima treba ponuditi autentično, istinsko srpstvo…
Da li postoji neko drugo srpstvo?
-Postoji, i gledamo ga svaki dan. To je Ćacilend, to je ta kontra-kultura koja zapravo i nije nikakva kultura. Ali je projekat koji treba da nam pokaže čemu teži srpska oligarhija na vlasti. One bačene zastavice na ulicama i kontejnerima posle svakog njihovog mitinga nam govore sve o tim ljudima i njihovim idolima, odnosno platišama. Da li je to autentično srpstvo? Ili kad zamenimo Majku Jugovića sa Anom Brnabić? Sigurno da nije i to kod mladih ljudi izaziva gađenje. To se dešava kad se skrene s puta. Strada narod, strada Srbija. A bolje stradati časno i pošteno nego u sramoti.
Na Kongresu je usvojena odluka da se prekinu odnosi sa vlašću u Srbiji dok se ne otvore dosijei državne bezbednosti i dok se ne otkrije ko je mučki ubio Dragišu Kašikovića i njegovu počerku Ivanku Milošević 1977.godine u Čikagu…
-Mi imamo jedan veliki čir koji je nabrekao na telu našeg naroda i dok taj čir ne pukne ne može doći do čišćenja. A taj čir se nalazi u tajnim dosijeima titove zloglasne UDBA-e, i BIA kao njene naslednice. Samo bih podsetio čitaoce da su Kašiković i mala Ivanka ubijeni na najmonstruozniji način, sa bezbroj uboda nožem na telu. Neko ko se bavi krvim deliktima bi to protumačio time da je ubica bio ostrašćen, koji je to radio sa uživanjem. Zver koja je to počinila nikada nije kažnjena, a nalagodavac je bio Titov režim. Kako možemo mi kao naslednici Dragiše Kašikovića da pređemo preko njihove mučene krvi i da sedimo sa predstavnicima vlasti koja je odlučila da do 2060.godine drži zatvorene tajne arhive.
Što samo znači da mi i danas u javnoj sferi imamo, možda i u crkvi, ljude koji su bili bliski saradnici titoističkog režima ili su saradnici aktuelnog režima. Imamo lažne patriote, lažnu opoziciju jer su mnoge opoziicione partije još za vreme Miloševićevog režima bile satelitske, kao što je Srpska radikalna stranka, da ne pominjem ostale… Dok se ti dosijei ne otvore i čir ne pukne ne može doći do očišćenja, jer je to kao guba.
Gde se danas vide ostaci tog sistema?
-Dovoljno je da vidite kakve programe daje nacionalna televizija RTS, gde se promoviše titoizam i to kako se lepo živelo u to vreme. Jedno gnezdo te ideoloije je RTS, a da bi znali ko je ko i krenuli da se obračunavamo sa spoljnim neprijateljem moramo prvo znati ko su Jude. Kao što se Jovan Bogoslov naslonio na grudi Hristove i pitao ga: Ko je to učinio, gospode? Tako i mi moramo saznati ko su srpske Jude.
Udbaški dosijei nisu i jedini razlog prekidanja veza SNO sa aktuelnim režimom Aleksandra Vučića…
-Mi možemo sa njima, konkretno konzularnim osobljem, imati minimalan odnos, ali da im ukazujemo počast i pozivamo na naše događaje, mi bismo im tako zapravo dali poliičku podršku. Kad se sa nekim slikate, kad ste viđeni u javnosti, to je politička podrška. A gubavce treba držati dalje od sebe, da Vas ne bi zarazili. Dokle god je ovako stanje mi nećemo sedeti sa njima, jesti , piti i praviti se da je sve u redu, jer nije! To nije ni moralno ni pošteno. Naročito danas, kada Srbijom vlada najomraženiji režim u istoriji.
Kao sveštenik bili ste u prilici da komunicirate sa dosta našeg naroda ovde…Šta je najveći problem srpske zajednice na ovim prostorima?
-Mnogi su problemi, ali je najveći taj što su ljudi koji su vodili naše organizacije i bili značajni i talentovani nisu za svog života odredili i stvorili dostojne naslednike, i što je nastao vakuum. Što nije došlo do smene generacija kada je trebalo. Što su ljudi zarad lične promocije i sujete želeli da zadrže svoje titule i zvanja po cenu da od tih organizacija naprave zgarišta. Toga imamo i u crkvenim strukturama i u ostalim organizacijama.
Mora biti smene generacija, moramo pružiti šansu mladima
–Jedna izreka kaže: Da bi stvari ostale iste, mora doći do promena. Mora biti smene generacija, dati priliku i mlađim naraštajima da nešto učine, da se i oni ostvare kao Srbi. Pa i neka pogreše, svi imamo pravo na grešklu. Mislim da je to ključ našeg nezavidnog stanja u dijaspori. Ali to se može promeniti. I ono što se desilo na našem Kongresu je dokaz. Na žalost, mislim da je trebalo da do promene dođe mnogo ranije. Ali bolje ikad nego nikad.
Malopre ste pomenuli da malobrojnije zajednice od naše imaju puno veći uticaj u političkom životu Amerike, o čemu svedoči i američki Popis (Census). Kao da postoji neki strah i nelagoda kod naših ljudi ovde da se izjasne kao Srbi, što nije slučaj sa nekim drugim narodima. Zašto je to tako?
-Postoje sigurno brojni razlozi. Taj vakuum koji je nastao u našim organizacijama koje su ovde postojale 1970-80 godina kada smo ovde imali nekoliko mesečnih novina, razne tribine, kulturno-nacionalni rad koji je bio zastupljen pri svakoj crkvenoj opštini. Ali kad ne dođe do smene generacija, kad stariji ljudi hoće da zadrže titule mladi odlaze. I kad se nit prekine teško je ponovo je sastaviti. Gde pronaći ljude koji su se izgubili i utopili u američko sivilo? Ali ja verujem da će oni pravi Srbi prići ako im se ponudi nešto autentično, oko čega možemo svi da se ujedinimo, a to je da Srbija bude normalna, uređena, pravna država koja će nas motivisati da se vratimo u nju. Ne samo da zaustavimo odliv, nego da započnemo povratak. Kad se to desi, mislim da će mnogi koji sada ćute sa ponosom reći da su Srbi.
Svaki Srbin u Americi je misionar srpstva
-Situacija je danas dugačija, imamo Đokovića, Jokića, koje mlađa generacija prepoznaje i koji sa ponosom ističu svoje srpstvo. Svaki Srbin u Americi treba da shvati da je on misionar srpstva. I da bi prosečan Amerikanac imao dobar utisak o narodu on prvo treba da ima dobar utisak o njemu kao čoveku, da vidi da su njegova kultura i vera u korenu njegovog identiteta i da se oni ne prodaju niti da oko njih ima kompromisa. Znate, kad neko vidi da vi sami sebe poštujete, on će to poštovati. Ako sami prema sebi nemamo dovoljno poštovanja, kako ćemo izazvati poštovanje drugih?
Naša zajednica u Americi se okuplja oko ćevapa, alkohola i jeftine narodne muzike. Može li se oko roštilja graditi nacionalna i duhovna politika?
-U tome jeste stvar… To neko kafansko, vulgarno srbovanje je postala svakodnevica od koga se pristojni ljudi udaljavaju. Vidite da na današnjim piknicima kod manastira jedva da dođe i sto ili dvesta ljudi. A nekad ih je bilo po nekoliko hiljada. To se dešava kad se svetosavlje i pravoslavlje svede na ćevape, pa još u vreme posta, kad se ne vodi računa koja se muzika može puštati na crkvenom imanju. A turbo folk je anti-kultura i uništavanje autentične srpske muzike.
Narativ bečke škole
Identitet se gradi oko kulture, a osnova kulture je vera i sve ostalo što prati tu veru. Sva naša arhitektura, naši najveći i najlepši manastiri nastali su tako što su ih vladari zidali u slavu Božiju. I tu se rađa kultura, koja počinje od reči kult. Nečiji kult. Srpska kultura je zanemarena i svela se na roštilj i pevačice protiv kojih nemam ništa, ali ako nam je to kultura onda nemamo čemu dobrom da se nadamo. Ako nemate kulturu kroz vekove kao dokaz pismenosti i trajanja onda svako može dovesti u pitanje vaše poreklo i može reći da su svi balkanski narodi autentični, samo smo mi neki došljaci. A to i jeste narativ te bečke škole..
Srbi su tome, na žalost, mnogo doprineli, jer su zaboravili lingvističko pravilo da jedan jezik može imati jedno pismo a ne dva, i mi smo jedini narod koji tvrdi da se srpski jezik može pisati i ćirilicom i latinicom, što nije tačno. To je Evropska unija prepoznala pa je sva dela srpskih autora koja su izdavana na latinici uvrstila u hrvatsku kulturnu baštinu. Jer oni kao Evropljani, Englezi, Nemci, ne prepoznaju tu razliku jezičku, osim u pismu. I u pravu su.
Istakli ste da treba dopreti do generacija naših iseljenika kod kojih se izgubio srpski jezik tako što će se koristiti engleski jezik, što se dosta razlikuje od aktuelne politike da se sva komunikacija obavlja na srpskom jeziku, i da ti ljudi moraju govoriti srpski da bi bili prihvaćeni u našoj zajednici…
-To je apsolutno neodrživo. Imamo tu lepu reč na srpskom kojom se označava maternji jezik. Jezik se održava u kući. Imate narode koji vekovima ili nikad nisu imali svoju državu ali su sačuvali jezik, zato što njime govore u porodici. Recimo naši Cigani, koji svi pričaju ciganskim jezikom. Međutim, da bi jedna organizacija, bilo SNO ili crkva, mogla uspešno da funkcioniše na ovim prostorima, moramo se služiti govornim jezikom tog područja.
Prihvatimo Srbe koji ne govore srpski, ne pravimo jaz
–Mi tu trku sa engleskim jezikom smo izgubili i nema potrebe da se protiv toga borimo jer naša deca idu u škole na engleskom i logično je da nivo njihovog srpskog jezika će biti na nižem nivou od jezika njihovih vršnjaka u Srbiji. Ali ako budemo insistirali na srpskom, stvorićemo jaz između generacija, ovih sada i onih koji dolaze. Pogledajte Jevreje. Koliko ih ima da govore hebrejskim jezikom? Čak i u Izraelu ima Jevreja koji ne govore hebrejskim. Ali su zato svi složni i bore se za jevrejsku stvar.
To je ono što mi neminovno gubio ovde. Još ako izgubimo pravoslavnu veru, izgubili smo sve. Vera i kultura, to su jedine spone koje drže naš narod na okupu. To neshvatanje da je tranzicija nužna dovelo nas je dotle da „knjiga spadne na tri slova“.
Kao sveštenik, kako komentariše saopštenja i generalno odnos vrha SPC i patrijarha u aktuelnoj političkoj situaciji? Da li je moguće da je samo 6 od 46 vladika diglo glas protiv proglašavanja srpske mladosti ustašama i stranim plaćenicima?
-To za mene nije bilo nikakvo iznenađenje. Na žalost, to je naša bolna istina koju ne možemo da negiramo. Ali, s druge strane, svako od nas ima svoju istorijsku i moralnu odgovornost od koje ne može pobeći. Niko neće pobeći od suda Božijeg, suda istorije i suda naroda. Kako se sada upišemo u ovom životu tako ćemo ostati upisali u istoriju. I treba svako od nas da se zapita kako će ga narod pamtiti za 20-30 godina. Kao rodoljuba ili kao izdajnika? Ja bih da me moj potomstvo zapamti kao rodoljuba. Kao nekoga ko je učinio sve što je u njegovom moći da srpstvo ne propadne već d bude slobodno. Što je veći čin i funkcija, to je i veća odgovornost.
Punoću crkve ne čine patrijarh, Sinod ni Sabor
Učestvovao u svim protestima protiv vlasti od 1991. pa nadalje, ali moram priznati da nikada ranije u masi demonstranata nisam video toliko pravoslavnih obeležja i toliko mladih verujućih ljudi sa mnogo nacionalnog zanosa kao za vreme trajanja ovih studentskih demonstracija. Da li je moguće da crkva ne prepoznaje tu energiju i da okreće leđa svojoj i budućnosti svog naroda?
-Crkva je mnogo širi pojam nego patrijarh, Sinod, pa čak i arhijerejski Sabor, koje možemo nazvati crkvenim vrhom. I stav patrijarha, Sinoda i Sabora ne mora nužno održavati i stav punoće crkve. A to su sveštenstvo i narod, zajedno. Ja bih rekao da je punoća crkve bila iskazana 15.marta jer je većinaod 350.000 ljudi koji su izašli na taj protest bili vernici Srpske pravoslavne crkve.
A i mnogi lokalni sveštenici su podržali proteste, dočekivali studente. Kad biste razgovarali pod oznakom anonimnosti sa mnogim parohijskim sveštenicima rekli bi Vam isto što i ja, samo da se njihovo ime javno ne kaže zbog progona koji vrše. Mi čak nemamo ni zajednički stav Sabora, a i vi ste pomenuli 6 vladika koji se ne usaglašavaju sa ostalima. Možda tu ima i još onih koji bi im se pridružili, ali iz određenih razloga to ne čine.
Čitajući Jevanđelje možete naći deo gde Hrist kaže: „Ako se ne obratite i ne budete čisti kao deca, nećete ući u carstvo nebesko.“ Ko je dočekao Hrista kada je ulazio u Jerusalim. mladost, deca. A stariji, oni koji su trebali da ukažu na mesiju, su vikali: Raspni ga! Izabrali su Varavu umesto Hrista. Što znači da stariji nisu uvek u pravu. Drugo, Hristos je uvek na strani potlačenih i obespravljenih, uvek na strani žrtve i nikada na strani dželata. To je univerzalna istina i da bi to razumeli ne morate poznavati ni pravoslavlje, ni Kuran, to je univerzalna ljudska istina.
Ako verujemo u Boga, ma kako ga zvali, taj Bog je uvek na strani istine i pravde, a ovde imate jasnu liniju između pravde i nepravde. Između zločinaca s jedne i žrtava s druge strane. Nikada u istoriji nije bilo lakše napraviti izbor. I ovde nema prostora za neutralnost. Ne možete videti da neko prebija dete od dve godine na ulici i reći: „Mene se to ne tiče!“
Studentska borba je naša poslednja borba
Jeste li Vi optimista da će se ovo razrešiti na pravi način?
-Ja mislim da je ovo poslednja naša borba. Ako ova mladost ode iz Srbije neće biti više koga da se pobuni. Ostaće osakaćeni stari i iznemogli ljudi, jedan SNS starački dom gde će ljudi zavisiti od sendviča koje će da im udeli vlast. Kad su na televiziji pitali jednog studenta, mladića, „šta ćete ako ne uspete“, on im je odgovorio:
„Nemojte se Vi brinuti šta ćemo mi, brinite se Vi koji ćete ostati u takvoj Srbiji!“
Studenti su podneli veliku žrtvu, žrtvovali akademsku godinu, hapšenja, prebijanja, maltretiranja, i vaskrsli iz mrtvih nadu da može i nama svanuti sunce pravde, bolje sutra. Ja u njihovom delu vidim Božju ruku, ruku Svetog Save, ruku Cara Lazara. Mnogi su u Srbiji već bili digli ruke od svega i od sebe samih, tako da ako ne dobijemo ovu bitku obesmislićemo sve pobede naših predaka u prethodnim bitkama i ratovima. Ovu bitku jednostavno moramo dobiti i to srpski narod mora shvatiti! A mi smo izgleda takav narod koji jedino iz pepala može da vaskrsne. Dok ne dotaknemo dno ne možemo da se odgurnemo ka površini vode.
A ja mislim da smo sada dotakli dno, i da nema dalje.
Piše: Antonije Kovačević Foto: Antonije Kovačević/Privatna arhiva
