“Svi oni koji ne vole da ih iko pita o prvom milionu evra, a naročito ova bagra predvođena navrhvođom, neće mirno i bez krvi predati vlast”

Izvor:
Politički.rs, Ilustracija Politički.rs, Foto: Privatna arhiva, Printscreen, Instagram, Agencije

VERUJEM DA ĆEMO SE OSLOBODITI ŠTETOČINSKOG REŽIMA

Živojin Ivković ( umetničko ime: Lebreht Gašpar)je  književnik, slikar, urednik,  izdavač, pravnik i politički aktivista, istaknuti član Društvenog pokreta Plamen rođen 1953. godine u Donjem Milanovcu. Postoji veliki broj razloga zbog kojih je zahvalno razgovarati sa Ivkovićem kao svestranim autorom i eruditom. Za ovu priliku sam  odlučio da akcenat stavim na angažovano u njegovom delovanju, kako književnom tako i aktivističkom.

Foto: Privatna arhiva

 

Koliko mi je poznato vi ste s krajem prošlog veka prestali da slikate, da biste potom počeli da pišete. Dakle, kako sebe doživljavate, kao slikara, kao pisca, kolumnistu ili kao političara? Ili je nešto treće po sredi?

Političarem se ne osećam iako je politika ne samo omeđila već i uslovila moj život. I kada sam je samo posmatrao s distance i gunđao; i kada sam se bunio; i kada sam bio na ulici; i kada sam na ulici dobijao batine od policije; i kada sam one zime 96/97. vodeći ćerku za ruku i sa sinom u naručju iz večeri u veče šetao Beogradom i stajao u kordonu nade protiv kordona bezumlja, politika se brutalno bavila samnom i mojom decom ostavljajući tragične posledice. Ne osećam se političerem jer nemam nužnu osobinu za tako nešto – licemerje. Imam principe od kojih ne odustajem.

Pre bih sebe definisao, možda ne ni kao pisac, kao književnika jer, ubeđen sam, pisac može biti svako, ali književnik, e, to je već nešto posve drugo, za to je potreban i poseban talenat i karakter i stav. I etika, definitivno. A slikarstvo je bila moja velika ljubav. Zbog svoje principijelnosti i nefleksibilnosti, ponekad sebe doživljavam i kao mizantropa  što moja prijateljica, inače psihijatar negira, što mi je na koncu praktično i dokazala. Naravno, zbog toga sam bio ljut na nju ali nisam prestao da  se s njom družim. Ali, ako bi mi dozvolio, sebe doživljavam konvertitom. Šalu na stranu. Mada, i u tome ima istine, to je moj razvojni put do istine. Neko je rekao, mada tu rečenicu pripisuju Čerčilu: ko u mladosti nije bio revolucionar u starosti ne može biti konzervativac. To možda važi za većinu, no ne i za mene. Kako kao mlad i buntovan nisam uvažavao autoritete, suprostavljao sam im se uvek i u svakoj prilici, bez obzira na posledice i kada sam to god mogao. Često sam i preterivao. Ni mitovi mi nisu bili po volji, za razliku od dominantne većine u ovoj zemlji. Mnogi su ovde jahali na opštenarodnoj podložnosti mitovima; probuđeni ili bolje rečeno ostrvljeni nacionalisti su jahali na kosovskom mitu, mitu o Svetom Savi, na solunskom kao i na mitu o albanskoj golgoti. I dalje na tome jašu. Jugoslovenski partijski zvaničnici jahali su na kultu ličnosti Josipa Broza i NOB-a. Pritom su demagoškim totalitarističkim narativima mitologizirali stvarnosti pored promašaja i neuspeha a sebe nametali nepogrešivim. Valjda potreba da se istisne bog.

Naravno da je u onom periodu bilo i niz dobrih, čak izuzetnih dostignuća na mnogim poljima koje ja, i ne samo ja, nismo u punoj meri znali da cenimo smatrajući te stvari kao nešto što se podrazumeva. Nama, kao mladim ljudima tada je bila potrebna sloboda da istražujemo, makar i provocirali nekog time, a i jesmo, provocirali smo i koketirali. Sloboda je nešto što se ne dobija, ona se osvaja, uvek i iznova. Da, bila nam je stoga potrebna demokratija da se dokazujemo , da bismo osvajali naše slobode. Gledajući iz ove perspektive, to nisu bile spektakularne visine kojima smo težili. Sloboda  da nosimo duge kose, da vodimo ljubav, da slušamo muziku, da vidimo šareni svet, ali i da licemerje nazovemo pravim imenom, da možemo demagozima da kažemo da ne umišljaju da nas mogu zavesti. The brotherhood of men, bila je ideja koja se podrazumevala. Svoje političke stavove gradio sam na filmovima „O jagodima i krvi“ ili „Plavom vojniku“ ili na pesmama Džona Lenona. Imagine! Otrežnjavajuće na neki način ali  postojala je nada i vera da će svet biti bolji. Tada sam od nekih bio okarakterisan kao prozapadnjak i desničar  a ja se tome nisam suprotstavljao jer nisam znao da sam samo naivni idealista. Tek tokom osamdesetih godina prošlog veka, u nekom zrelijem dobu, moja ne samo politička ubeđenja počela su se menjati i drugačije uobličavati, kao i odnos prema nosiocima svih onih idiotluka kojima smo svedočili 90-ih godina. A nosioci tih pizdarija bili su partijski funkcioneri, i to visoki. Što su oni više iskazivali svoje pravo lice to sam ja sve više i radikalno skretao u levo. Priznajem, sa stanovitim kašnjenjem. I normalno, na koncu sam završio na krajnjoj levici, onoj beskompromisnoj ali ne i dogmatskoj, ne totalitarističkoj poput onih s čijim smo se praksama imali prilike sretati u Evropi i Svetu.

CRVENE STAZE

Dakle, vi ste levičar?

Zapravo, danas u javnosti vlada potpuna konfuzija o tome šta je to levica ili šta je desnica. To bismo morali prvo definisati da bih vam odgovorio na pitanje.

Lebrecht Gaspar

Danas takozvani liberali vole sebe da predstave kao leve ili levici bliske opcije.  To važi i za socijaliste i socijaldemokrate. Ti liberali, komunističke partije i pokrete svrstavaju u radikalnu ili čak u ultra levu političku opciju, što u njihovom, neoliberalnom i globalističkom, u svakom slučaju buržoasko-korporativnom narativu ima pežorativno značenje i upozoravajuću poruku – klonite ih se. Ako bismo prihvatili ovakvo sagledavanje odnosa onda pripadam ekstremnoj levici. Ipak, ja bih sve to prekomponovao i vratio na nekadašnje, marksističke kategorije mada više volim da koristim termin istorijski materijalizam. Dakle, sve buržoaske političke opcije svrstavam u širok desni spektar. Da ne bi bilo zabune, i većinu današnjih socijaldemokratskih stranaka, poput nemačke SPD, svrstavam u desnicu. Uostalom to je SPD pokazali i dokazali i 1977. godine a to bez svake sumnje pokazuju i dokazuju i danas. Danas vladajuća nemačka socijaldemokratija sa Zelenima je bezrezervno na strani dokazano zločinačkog američkog neoliberalnog postdemokratskog korporativnog imperijalizma koji jeste totalitaran. U tom kontekstu jesam levičar.

Spomenuli ste Nemačku, to me navodi da vas pitam kako vidite osnovne probleme s kojima se danas suočava evropska levica?

Levica ima veliko breme dogmatskog nasleđa staljinizma, marksizma i polpotizma koje je kompromitovalo samu ideju socijalizma. Poseban problem danas je agresivna i kontinuirana Orvelovski koncipirana intenzivna medijska propagandistička kampanja neoliberalnog narativa koja nas je definitivno dovela do faze u kojoj dominira postistina. Pritom ne mislim samo na političku kampanju. Ona je zapravo poslednji stepenik te monstruozno osmišljene priče.

Na zapadnom, evroatlantskom prostoru, uključujući i deo pacifičke američke interesne sfere, Gebelsovština je doživela svoje zvezdane trenutke, propaganda je ovladala svim sferama ljudskih aktivnosti, od filozofije do sporta preko obrazovnog sistema zaglupljivanja i indoktrinacije i naročito umetnost. Od te brutalno perfidne propagande jednostavno se teško ili skoro nikako čovek ne može odbraniti, ona vas bukvalno prepada ne samo iz frižidera već i iz klozetske šolje. Za njih je danas i Petar Pan subverzivni element. Očekujem danas-sutra da i za Meri Popins bude raspisana policijska poternica zbog zagovaranja slobode maštanja i odbacivanja obaveznih „dva minuta mržnje“. U takvom okruženju i sa osećajem odgovornosti pa i krivice zbog nasleđa, danas je levici teško delovati. Pored toga njoj su suštinski onemogućeni pristupi dominantnim medijima koji vode neprestanu kampanju protiv levice. Ako tome dodamo da je levica fragmentirana i podeljena, da se unutar nje vode ideološki sporovi koji se neretko pretvaraju u sukobe i deobe. Još jedan aspekt je po meni bitan. U zemljama istočne Evrope, antikomunizam je postao skoro pa deo nacionalnog identiteta. To je učljivo u Poljskoj, Ukrajini naročito. Na koncu, to lako možemo uočiti i u Srbiji pa nije čudo što su u tim zemljama stranke leve orijentacije slabe i u mlađim generacijama zatrovanim nacionalističko-fašistoidnim narativom nemaju naročitu potporu. Uveren sam da ozbiljno klizimo ka postcivilizacijskoj eri.

Zanimljivo je kako se, dok traje rat u Ukrajini, zaboravlja na posledice koje će ovaj sukob imati ne samo po Evropu, o čemu je bilo dosta reči, već na zemlje Azije, Afrike i latinske Amerike. U ovom trenutku je dobar deo Pakistana poplavljen i humanitarna katastrofa nepojmljivih razmera je na pomolu. Zanimljivo je da se na to uopšte ne obraća pažnja. Šta mislite koji je scenario događaja koji će uslediti?

Počeću od vaše opaske o pakistanskoj katastrofi. Te poplave jedva da su se uopšte dogodile jer ono što nije  zabeleženo u medijima nije se ni dogodilo. Činjenica je da 15 godina nemam tv aparat ne menja  stvari, pratim medije na internetu. Prošlogodišnje poplave u Nemačkoj, doista razorne ali neuporedive u svakom slučaju sa onim što je zadesilo pakistansku sirotinju neuporedovo je više zavredelo medijsku pozornost.

Ili, ko uopšte piše o gladnoj deci u Etiopiji, Eritreji, Sudanu ili Jemenu? Koga to danas briga? Pogotovu ovde, u Srbiji.

Mala digresija, ali funkcionalna. Nedavno sam čekajući prijatelja u kafani prelistavao tabloide i shvatio da je vrag doista odneo šalu. Ne smetnimo s uma da su to mediji koji se bogato finansiraju iz budžeta i da su u funkciji ove kriminalne vlasti. Očito je da je po sredi sistemski, državni projekat moralnog i kulturološkog uništenja i zaglupljivanja ljudi besmislenom količinom informacija o entitetima, jer to nisu ličnosti, kojima, na primer u onoj Jugoslaviji, ne bi bilo dozvoljeno ni slučajno da prođu pored Takovske 10 jer je njihovo mesto u Bačvanskoj ili u najboljem slučaju u Padinjaku. Ali takvi entiteti su u ovoj i ovakvoj Srbiji nameštenici u Ministarstvu inostranih poslova. Takvim ličnostima je posvećeno preko 90% prostora tih štampanih a na moj užas i čitanih medija. Tamo nema ničeg o katastrofi u Pakistanu ili žrtvama, rekao bih, edemskih ratova i gladi na rogu Afrike.

Ali da se vratimo ratu u Ukrajini. U nas a tako je i drugde, mediji su podeljeni; ili su na strani Amerike ili Rusije, objektivnih medija nema ili ih ja nisam uočio. Podeljeni su i deluju u funkciji propagande zaraćenih strana. Tako se ponašaju podjednako oni mediji koje možemo podvesti pod tabloidno smeće kao i oni koji slove za građanske i nezavisne medije. Nema razlike, osim u rečniku, što nije neka uteha. U atmosferi takve medijske ostrašćenosti kako mislite da će se ljudi, namerno ne govorim o građanima, ponašati osim da budu i oni ostrašćeni. A da je teko može se lako uočiti na društvenim mrežama. A sa ostrašćenim i polarizovanim stanovništvom lako se manipuliše.

Ono što je uočljivo, retki su članci koji razotkrivaju korene odenosa između Zapada i Rusije i na suštinu tih odnosa. U ovom trenutku je odnos između Kine i SAD u drugom planu ali on je po mom mišljenju, bar što se tiče budućnosti naše planete bitniji jer će dalekosežni interes Kine, a nemojmo smetnuti s uma da je ona zemlja sa civilizacijskim kontinuitetom od 5000 godina, koji sigurno ne nameravaju da prepuste slučaju ili hiru kakvih severnoameričkih polutupavih političara ili umišljenih imperijalista koji očigledno nemaju kapacitete da upravljaju globalnom ekonomijom pa sada imamo ovo što imamo.

Bojim se da se ova situacija sa ratom između Rusije i SAD i njenih zapadnoevropskih slepih sledbenika izmaći kontroli ukoliko je uopšte i bilo. Ona eskalira. Ma koliko to zvučalo nerealno, Evropa je ta koja može i mora da reši ovu krizu i to pre svega u svom interesu ali i u interesu sveta. I tu vidim temeljnu ulogu Nemačke unatoč tome što je Olaf Šolc i njegova semafor koalicija, kažu da je crveno-žuto-zelena ali sam ubeđen da je dominantno crna, nekompetentna i ako mogu biti iskren, glupa, da bi uočila interes Nemačke, prvo u Evropi, pa onda i interes Evrope a u konačnici i Sveta.

Foto: YouTube

Temeljni sukob, pre svega ekonomski, vodi se i tek će se voditi između SAD i Kine. Nekada imperijalna Rusija nema taj potencijal. U ovakvoj konstalaciji snaga, desiće se ono što se upravo dešavalo nakon ujedinjenja dve Nemačke i raspada SSSR-a. Dogodiće se eskalacija nestabilnosti do mogućeg sukoba koji bi bio sa pogubnijim posledicama od ovog trenutnog. O armagedonu bojim se da razmišljam. Evropa jednostavno sa svojim ekonomskim potencijalima ne može bez sirovina kojih nema. To je lako dokazivo. Istorija tokom poslednjih 200 godina to potvrđuje. Evropa sa Rusijom je prirodna ekonomska celina koja će klackalicu Kina-SAD pretvoriti u stabilan tronožac. Ostavimo po stranu Indiju, Afriku i Latinsku Ameriku. Bojim se da političari bez vizije a Šolc, Berbokova naročito, o Van der Lajenovoj da i ne govorim, su takvi a verujem i korumpirani, nemaju kapacitet da sagledaju posledice sopstvenih politika po evropsku budućnost ili ako i mogu njihova pohlepa dominira. Dakle, ako me pitate da li sam pesimista, odgovoriću potvrdno; da jesam.

ANTIFAŠISTIČKA BORBA

U više svojih romana se baviš životom Jevreja u Srbiji i njihovom istorijom. Da li je antisemitizam u Srbiji u porastu i da li je ograničen napar manjnih ekstremnih neonacističkih grupa ili je šira pojava?

Pre svega, sebe u kulturološkom smislu doživljavam kao judeohrišćana pa je i normalno da je judaističko predanje i moje, duboko ga osećam u sebi. Onda je i normalno što se baveći određenim univerzalnim temama a hteo to neko da prizna, mnoge temeljne i univerzalne teme je upravo judaizam postavio.Osećam normalnim da te teme i kontekstualizujem tako kao sam to činio. Mislim da moji narativi imaju kontekst koji je svima poznat ili bar prepoznatljiv i razumljiv pa bi trebalo da bolje shvate moja promišljanja.

Kada je u pitanju antisemitizam kojeg se grozim i doživljavam ga i lično, kao napadom na moju civilizacijsku baštinu, shvatam ga i kao protivrečnost zapadne, tzv hrišćanske civilizacije. Narativ da su Jevreji krivi za Hristovu smrt je star više od jednog milenijuma. Malo li je? Ne zaboravite, krajem XV veka hrišćani su iz Španije proterali Jevreje, u Mlecima su Jevreji nosili žutu Davidovu zvezdu. To nije Hitlerov izum! Taj narativ je bio itekako prisutan u Rusiji, Poljskoj. Bio je prisutan i u Srbiji mada ne tako drastično ukoliko ne računamo 1941/42. godinu i sramotu koju su sve vlasti od 1945. godine ili umanjivale ili zloupotrebljavale. Zbog sličnih sudbina, zbog genocida nad Jevrejima i Srbima, danas među Srbima postoje simpatije prema Jevrejima. Međutim, onaj narativ koji je sadržan u tzv protokolu sionskih mudraca, o zaveri jevrejskih bankara je itekako prisutan. I sa time se lako manipuliše a kod nas, uostalom kao i u Evropi nakon pada berlinskog zida, težnja da se izjednači fašizma i komunizma je sve intenzivnija pa tako pošast buđenja neofašističkih narativa i politika nije mimoišao ni Srbiju. Uvođenje tzv Jugoslovenske vojske u otadžbini Draže Mihajlovića u antifašistički blok je samo po sebi neizbrisiva mrlja srpske istorije. Ovo govorim i kao potomak Srba i Podunavskih Nemaca. Dovoljno je setiti se skandala prilikom prošlogodišnje proslave dana pobede nad fašizmom, za šta je odgovoran bio, gle cinizma, direktor Muzeja žrtava genocida istoričar Dejan Ristić, o čemu sam pisao u svojim kolumnama. To je isto ono što se dešava u Ukrajini sa glorifikovanjem naciste Stjepana Bandere i ostalih ukrajinskih fašista odgovornih za genocid nad Poljacima prevashodno.

Ilustracija, Foto: Printscreen, Wikipedia

Pitanje je samo trenutka kada će se u Srbiji podići spomenik Nediću ili Ljotiću a od tog trenutka do zlokobnog antisemitizma kakvog je bilo u Evropi sredinom prošlog stoleća mali je korak u istorijskom smislu. To je ono čega se plašim i na šta ukazujem.

Kada smo kod tog pitanja, da li je ksenofobija u Srbiji u porastu, kao i antiromski i antiimigrantski narativi.

Ne samo u Srbiji, ksenofobija kao deo nacionalističkog i šovinističkog narativa koji itekako koketira sa fašizmom i klerofašizmom je manje-više specijalitet svih postjugoslovenskih pseudodržavotvornih politika. O Srbiji je izlišno govoriti. Od Miloševića naovamo, osim u vreme kratkotrajne ere Zorana Đinđića, ksenofobija je državni projekat. I više od toga, na ovim prostorima već preko 30 godina traje rat niskog intenziteta. Pitanje je kada će se dogoditi sticaj dva kretena da izbije 36. balkanski rat. A muka je što kretena ovde ima previše na sve strane. Najcrnje je što su ti kreteni i prevejani kriminalci.

U situaciji kada je nacionalistički narativ deo državne politike i slušamo ga od predsednika republike, u vladi kao i u tzv. narodnoj skupštini, sve jedno je ko je na tapetu, Romi ili imigranti, Albanci ili Hrvati.  Uvek je neko dežuran krivac.

Ove godine se suočavamo sa energetskom krizom ali ne možemo sve prebacivati na rat u Ukrajini. Činjenica je da su muke koje trpimo i muke koje ćemo tek morati da izdržimo produkt ove korumpirane vlasti.

Da, bićemo suočeni sa energetskom krizom. Međutim mi za razliku od Nemaca izgleda imamo sećanje na sličnu situaciju. Nemci su nažalost zaboravili na period nakon Drugog svetskog rata, kao i na period nakon Velikog rata, uljuljkali su se u posledice nemačkog ekonomskog čuda iz 60-ih godina prošlog veka. Za razliku od njih, mi već 30 godina živimo u krizi. Čini mi se da ovde niko to ne shvata kao tragediju. Ne znam šta bi trebalo da se dogodi da dođe do osvešćenja. Izgleda da je navrhvođi i kriminalcima na vlasti ova energetska kriza izazvana zapadnim sankcijama protiv Rusije leglo kao kec na jedanaest da prikriju svoje štetočinstvo, uništavanje i pljačku energetskog sistema Srbije. Naravno, sada sledi privatizacija tog sektora. Deya vu!

KOMPRADORSKE ELITE I NJIHOVA SRAMOTA

Ilustracija Politički.rs, Foto: Privatna arhiva, Printscreen, Instagram, Agencije
Neverovatno je da SNS  ima 700 000 članova. Da li to znači da je zaista toliko popularan ili je u pitanju sistem korupcije koji uslugama vezuje ljude?

Kažete 700.000 članova. Ne bih rekao. Pitaj mog brata lažova, kaže narod. To vam je kao kada bi vas baron Minhauzen pitao da li mu verujete na reč a vi mu odgovorili: pa naravno, gospodine, verujem vam. Ne, nemaju oni toliko članova. Opet, ruku na srce nije nemoguće da je kroz tu uslovno rečeno političku stranku prošao toliki broj ljudi, ovako ili onako. Poznajem ljude koji se kunu da im nikada nisu potpisali pristupnicu a opet ih vode kao svoje članove. Kao svoje vode i one koje su izbacili iz stranke. Zašto je to sve tako možemo pretpostaviti sa izvesnošću, no to i nije tako bitno. Bitnije je nešto drugo. SNS iako je prvih godinu-dve i bila politička organizacija, ona to odavno više nije. To je bastard između kriminalne organizacije i interesno-koruptivne asocijacije sitnih šićardžija.

Ovo što sam upravo izrekao može vam zvučati kao jeres, ispada da korupcija nije kriminalno delo. Pa u suštini i nije, bar nije u Srbiji. Ovde je korupcija utkana u nacionalno etičko biće. To obično biva kada dođe do atrofije etike i morala. I da budem posve jasan, to je jedna od tekovima pređašnjeg samoupravnog sistema koji je etablirao moralno-političku podobnost kao okvir svakolikih vidova korupcije koja se u krajnjoj liniji završava ili realizuje ekonomskim interesom valorizovanim u novcu. Pored razrađenih koruptivnih oblika privlačenja ljudi „za našu stvar“, pored sofisticirane demagogije i populističkih naklapanja, nacionalističkih narativa, a posebno onih o neprijateljima, što spoljnjim što unutrašnjim, a komunisti su svakako oni unutrašnji, moramo u spisak nedela srbijanskog oblika režimske diktature ubrojati i ucene i pretnje. No, ni to nije sve. Danas često čujemo od tzv. opozicionara da je svo ovo zlo otpočelo pre deset godina, onda kada je navrhvođa preuzeo kormilo vlasti. Nesporno je da je on okončao proces razgradnje države i njenih ionako na staklenim nogama postavljenim institucija, ali osnove takvom delovanju su postavljene mnogo ranije, ni period vladanja Demokrata ne izuzimam. Naprotiv, mislim da je Tadić bio preteča Vučiću, on je stvorio plodno tlo da sve ovo što danas radi Vučić i to ne zbog neznanja, to je činio sebe i svog položaja radi. No on je ako je to iole utešno reći, imao meru koju Vučić nema.

Tako, primerice radi, u vreme Tadićevog mandata donet je zakon o političkim strankama koji je tako koncipiran da se vladajuća stranka nalazi iznad zakona. Ja sam na takav položaj SNS upozoravao još pre 4 godine. Obratite pažnju, prisetite se, da li je i jedna opoziciona stranka ili pokret ukazao na taj problem i tražio izmene tog katastrofalnog zakona. Pa nije. Zašto? Zato što će i njima odgovarati takvo stanje ukoliko dođu na vlast.

 Da li veruješ da se možemo osloboditi ovog štetočinskog režima i kako? 

Da li verujem? Da, verujem. Sada, posve je drugo pitanje da li ćemo se i kada osloboditi. Slažem se sa anarhistima, što gore to bolje. Samo, pitam se imajući ovo 35-o godišnje iskustvo, koliko to gore mora biti u Srbiji da se žitelji ove zemlje dignu na noge i uzmu oružje u ruke i pokrenu revoluciju. Naravno, suštinske promene u ovoj zemlji mogu se sprovesti samo i isključivo oružanim ustankom. Primitivna srpska novopečena buržoazija, bivši lopovi, kriminalci, ratni profiteri, secikese, šverceri i dileri drogom, svi oni koji ne vole da ih iko pita o prvom milionu evra, a naročito ova bagra predvođena navrhvođom, koja bezprizorno pljačka Srbiju poslednjih 10 godina neće mirno i bez krvi predati vlast.

A ruku na srce, ova i ovakva opozicija je preslaba a i tranziciona, suštinski ništa bolja od ove aktuelne, ne bi ništa suštinski promenila. Nastavili bi istim sistemom samo u rukavicama, kao što je to činio Tadić i sve bi bilo u tradiciji o kojoj smo imali prilike da čitamo, započetoj još pre Velikog rata likom i delom Nikole Pašića.

Razgovor vodio: Aleksandar Novaković

0 0 glasovi
Glasanje za članke
Pretplati se
Obavesti o
guest

0 Komentari
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare