Od kad znam za sebe slušam o „poznom kapitalizmu“ – završnom stadijumu kapitalizma, prepunom dekadencije i protivrečnosti, koji vodi ka revoluciji.
Sam pojam potiče od Zombarta (Spätkapitalismus), još s početka 20. veka, a zatim ga je popularizovao Mandel, sedamdesetih (Late Capitalism; prev. ovde). Krajem 20. veka afirmisao ga je i Džejmson, koji je, kao izraz poznog kapitalizma, prepoznavao postmodernizam (ovde i ovde; prev. ovde).
Danas mnogi autori govore o poznom kapitalizmu kao nečemu podrazumevajućem, što ne traži čak ni referencu (recimo, ovde), ili pak time označavaju svakodnevne apsurdnosti moderne ekonomije (ovde).
Ali, u prve dve decenije 21. veka kapitalizam izgleda življi nego ikada pre. Nikakva dekadencija, nikakve revolucionarne protivurečnosti. Jer, sve ranije bremze su nestale.
U 19. veku kapitalizam su još ograničavale vojno-aristokratske i crkvene strukture, kao i ostaci tradicionalnog morala. Nije sve moglo biti roba i nije se svako mogao kupiti (unajmiti) da radi bilo šta.
Takođe, u 20. veku kapitalizam su snažno zauzdavali i sindikati, socijalističke i radničke partije, jake nacionalne države, kejnsijanizam, država blagostanja i, naravno – blok socijalističkih zemalja.
A onda su, sa slomom socijalizma 1989, gotovo sva ograničenja nestala. Kapitalizam je, na političkoj i ideološkoj sceni, ostao sam – kao jedini gospodar. Kako to objašnjava Štrek (ovde), srušene su sve regulatorne institucije koje su sputavale širenje kapitalizma i komodifikaciju svega i svakoga: stvari, ljudi i prirode.
Kapitalizam je pokazao svoje najružnije lice, uništavajući sve što smeta neograničenom profitu i narastajućoj imperijalnoj renti: svaku društvenost, svaku tradiciju, svaku zajednicu, svaku ustanovu, svaku suverenost, svaku ličnost…
Finansijski kapital ne samo da je postao dominantan, već i najvećim delom špekulativan – najveće zarade su van realne ekonomije (umesto N–R–N´, sada imamo samo N–N´).
Deregulacija tržišta rada i uništenje sindikata su od radnika i službenika napravili prekarijat – potplaćenu radnu snagu za privremene i povremene poslove.
S druge pak strane, najbogatiji kapitalisti sasvim su se odvojili od svog društva – jer, njihovi profiti sve više dolaze iz transnacionalnih resursa. Međunarodna plutokratija izgradila je i transnacionalni identitet.
Nastala je superklasa (Superclass), kako ih naziva Rotkopf (ovde). Nekih šest hiljada ljudi nalazi se na društvenom vrhu sveta (31). Zahvaljujući vanredno unapređenim sredstvima saobraćaja i opštenja, oni su u velikoj meri koherentna, planetarno umrežena grupa (25-31). Sam Rotkopf ne misli da je reč o nekakvoj samostalnoj, zavereničkoj organizaciji. Radi se o neformalnoj, socijalno i statusno povezanoj grupi, koja nastoji da sačuva svoju priviligovanu poziciju u svetskom sistemu (18-19).
Fursov, međutim, smatra da je, od samog početka, kapitalizam odlikovalo nastojanje da se obrazuje samostalna i od nacionalnih država nezavisna plutokratska struktura (ovde i ovde). On tvrdi da je priroda kapitalizma kao sistema, još od sredine 18. veka, „projektno-konstruisana, usmeravajuća i nomogenetska“ (nomogenetičeskiй harakter). Već tada se javlja ambicija, kod najsamosvesnijih kapitalista, da se ovlada ne samo nacionalnim društvom, već i glavnim ekonomskim procesima na planeti.
Ta ambicija je postala realna s trijumfom kapitalističkog globalizma 1989. i s revolucionarnim unapređenjem sredstava opštenja i kontrole (internet, big data, veštačka inteligencija). Tako je, po Fursovu, nastala mreža međusobno povezanih i zatvorenih nadnacionalnih grupacija superbogataša – 300‒400 porodica (klanova) koje su u svojim rukama koncentrisale bogatstvo, moć i medije.
Fursov tvrdi da su „konspirativne strukture, zapravo, treća dimenzija kapitalizma, koja dovršava kapitalistički sistem i daje mu celovitost“ (ovde). Kapitalistička elita od samog početka (tj. od 18. veka) deluje ofanzivno – ona ima ambiciju da ovlada sistemom – politikom, medijima, kulturom, a na kraju i svetskom istorijom. Ona to mora da radi – ne zato što želi, već stoga što jedino uz takvo delovanje kapitalistički sistem uopšte i može uspešno da funkcioniše.
U osnovi, kapitalizam, po svojoj prirodi, želi da razori sve što smeta pretvaranju stvari i bića u robu, odnosno svih odnosa u čisto novčane. Pojedinac mora da ostane sam, naspram sistema, što manje zaštićen bilo kakvim solidarističkim ili duhovnim strukturama. Zato kapitalizam nemilosrdno razara naciju, religiju („smrt Boga“), umetnost, porodicu, na kraju i samog čoveka („transhumanizam“)…
Upravo o tome piše Fuzaro u knjizi Novi erotski poredak (2018). On kaže da savremeni „turbokapitalizam“ (turbocapitalismo) promoviše one ideje, teorije i ponašanja koje pojedince čine sve slabijim i nepovezanijim, a samim tim i sve izloženijim manipulaciji i eksploataciji. Sastavni deo ove ideologije je tzv. seksualno oslobađanje – uklanjanje svih tabua i zabrana (što je pandan deregulaciji tržišta), uz promociju modela lake promene partnera – baš kao što se i od radnika očekuje da prihvati kratkotrajne poslove na određeno i njihovu ubrzanu sukcesiju.
I dok bračna i porodična ljubav stvaraju jake veze altruizma i solidarnosti koje pojedinca podržavaju i osnažuju, „apsolutni kapitalizam“ (capitalismo assoluto) nastoji da se izvrši „deetizacija sveta života“ (deeticizzazione del mondo della vita; str. 22). Cilj je da ispred moćnog, globalnog Gospodara ostane tek slabi, atomizovani, nedruštveni i izolovani „prekarni Sluga“ (precarizzato Servo) koji drugog pre podne vidi kao suparnika u takmičenju ko će da radi jeftinije i efikasnije, a popodne kao objekta seksualnog zadovoljstva (20-23).
Otuda tolika sistemska podrška „džender ideologiji“ (ideologia genderista) koja, odvajajući seksualnost od biološkog pola i rađanja, pojedinca čini suštinski nesigurnim, otuđenim, dezorijentisanim, usredsređenim na sopstvenu seksualnost i posledične sukobe s okruženjem – od porodice do društva-nacije.
Idealni postidentitetski radnik-potrošač, objašnjava Fuzaro, praktično mora da izgubi svaki identitet (poput klasnog ili nacionalnog) osim seksualnog (22). A i on treba da bude fluidan i neodređen, kako bi pojedinac, sveden na panseksualnu monadu, bio lišen svih kapaciteta da uoči zloćudnost sistema i pruži mu otpor (223-224; 311-312; 353).
I pošto je razorio ili raslabio sve druge strukture, kapitalizam je, u našem vremenu, došao i do same prirode čoveka („transhumanizam“). Ali, totalne ambicije – koje kao da više ništa ne može da ograniči – na kraju doživljavaju i rađanje odsudnog otpora.
Štrek veruje da „već sada kapitalizam umire kao rezultat uništenja svojih protivnika – on skapava, takoreći, od prevelike doze samog sebe“ (from an overdose of itself; ovde). Koncentracija svetskog bogatstva u malo ruku, dominacija špekulativnog kapitala i imperijalna prenapregnutost, ugrožavaju same osnove sistema.
S druge pak strane, najava zamene sve jeftinijeg ljudskog rada automatima, rađa strah da će kapitalistička superklasa na kraju poželeti da eliminiše veliki deo „nepotrebnog“ čovečanstva – izlišnog kao radna snaga, a odveć siromašnog da bi doprinosio „tržišnoj tražnji“.
Udarivši na sve, totalni kapitalizam kao da je konačno izazvao pojavu objedinjenog otpora. Aktuelnu antisistemsku pobunu dve od poslednjih nekoliko preostalih nacionalnih država – Rusije i Kine, od kojih ova druga još ima snažne elemente socijalizma, a prva elemente tradicionalnog solidarizma i komunitarizma („pravoslavni socijalizam“) – podržao je gotovo ceo Treći svet. Afrika, Latinska Amerika i Azija shvataju da je stvar otišla predaleko, te da će ih hibris totalnog kapitalizma u tišini pridaviti, ako sad nešto ne preduzmu.
I tako, kao da živimo u odsudnim vremenima u kojima se biju mnoge bitke, ali koje se mogu posmatrati i kao jedna – od Bahmuta, do otpora „džender ideologiji“. Ovo je možda poslednja prilika da se hiperkapitalizam zauzda. Jer, ako sada ne bude zaustavljen, njegovu pobedu većina čovečanstva, pa i sam čovek, možda više neće uspeti da preživi…
Sjajan text, vrlo koncizan. Sve na jednom mestu.Bravo!
sjajan članak