Javnosti u Srbiji svakodnevno se plasiraju mnogobrojne informacije od strane političkog i društvenog establišmenta, koje u najvećem broju slučajeva suštinski nisu previše važne. Sadašnja vladajuća garnitura na čelu sa Aleksandrom Vučićem, posebno je vična tome da zamara javnost svakodnevnim i višečasovnim obraćanjima političkih funkcionera iz kojih se praktično ništa značajno ni novo ne može saznati. Maratonski nastupi služe za lični marketing i ubeđivanje javnosti u velike uspehe, privredni razvoj, izgradnju puteva, nove investicije, otvaranje radnih mesta, dobre namere i tako dalje. Sa druge strane javnost ostaje uskraćena za odgovore na pitanja koja su od ključne važnosti i višeg interesa.
Piše: Dragana Trifković, generalni direktor Centra za geostrateške studije
Mnoge teme koje su veoma bitne i za koje je javnost jako zainteresovana, kao da su zabranjene. Činjenica je da u Srbiji uopšte ne postoji društveni dijalog o važnim temama i da se on godinama vešto izbegava. Takođe, činjenica je i da vladajući režim mnoge informacije koje su od javnog značaja i koje bi trebalo da budu dostupne građanima, krije. Potpisivanje dogovora o saradnji sa NATO za šta ne postoji većinska podrška javnosti, realizovano je u potpunoj tišini, dok je sa druge strane potpisivanje Briselskog i Vašingtonskog dogovora predstavljeno javnosti na potpuno pogrešan način. Ustalila se praksa da se poražavajući politički potezi režima slave kao velika pobeda u čemu učestvuje društveni establišment kao i mediji.
Mediji koji bi trebalo da pomognu javnosti da dođe do odgovora na važna pitanja, stavljeni su u službu interesa centara moći te i oni vrše važnu, ako ne i ključnu ulogu u manipulisanju javnošću. Zajedničko delovanje političkog odnosno društvenog establišmenta i medija, koje je potpuno otuđeno od interesa samog društva, dovodi do sve većeg jaza između ovih struktura.
Građani su zbog toga u velikoj meri izgubili poverenje kako u politički, tako i medijski mejnstrim, okrenuli se u nekom momentu alternativnim opcijama. Očigledno je da je mejnstrim to prepoznao i da je uložio velike napore kako bi stavio pod kontrolu ili u suprotnom diskreditovao i marginalizovao svaku alternativu. Nažalost, u najvećoj meri je u tome i uspeo. Ali bez obzira na takav sticaj okolnosti, to nije umanjilo potrebu građana za objektivnijim i pravednijim pristupom, koji uvažava i njihove interese.
S obzirom na to da je politička i društvena elita u najvećoj meri usmerena na ostvarivanje sopstvenih ličnih interesa, može se slobodno nazvati i kompradorskom elitom, ostaje pitanje kako sami građani mogu da ostvare svoje interese odnosno ko u tom slučaju treba da teži ostvarivanju opštih interesa društva. U sadašnjim okolnostima to je prosto onemogućeno.
Međutim procesi na globalnom nivou vode ka aktivizaciji društva koja treba da bude glavni pokretač promene ove paradigme. U svakom slučaju društvo ima pravo da bude upućeno u informacije od javnog značaja, da zahteva odgovore od institucija, establišmenta i posebno od nosilaca visokih zvanja koji bi trebalo da budu najbliži narodu, odnosno velikodostojnika iz crkve. Ali svedoci smo toga da i samo postavljanje pitanja koja se tiču visokih interesa društva, nailazi na ozbiljne kritike.
Centar za geostrateške studije, kao nevladina organizacija koja je usmerena na teme koje su od državnog i nacionalnog interesa, nedavno je organizovala konferenciju pod nazivom „Identifikacija faktora koji razaraju crkvu“, na kojoj se diskutovalo upravo o pitanjima na koje društvo nije dobilo odgovore. Ovaj skup nije organizovan u cilju pukog kritikovanja loših poteza vladajućih struktura, još manje crkve, već upravo zbog traženja odgovora na pitanja i iznalaženja načina da se veoma kritična situacija u društvu pokrene u boljem pravcu ka pronalaženju rešenja.
Na konferencije se otvoreno razgovaralo i sa nje su upućena pitanja za koje je društvo veoma zainteresovano. Pre svega učesnici konferencije su izrazili sumnju da se crkva previše stavila u službu politike i odbranu poteza vladajućeg režima, iako bi ona trebalo da bude posvećena interesima društva. Rešavanje kosovskog problema za većinu građana Srbije je od najviše važnosti ali svedoci smo toga da iako godinama slušamo izjave predstavnika vlasti kako se bore za očuvanje južne srpske pokrajine u sastavu Srbije svim silama, da je ona sve dalje od toga. Sa druge strane crkva se poprilično tolerantno i indiferentno prema tome odnosi što podstiče sve veću depresiju u društvu.
Printscreen Twitter
U svakom slučaju na konferenciji je postavljeno pitanje u vezi sa ovom temom koje je upućeno crkvi, a to je: Ko je ovlastio Aleksandra Vučića da pregovara o statusu Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji u vezi sa članom 7. Francusko-nemačkog plana koji definiše da će dve strane (od kojih je jedna Aleksandar Vučić koji je usmeno prihvatio dogovor) regulisati status Srpske pravoslavne crkve na takozvanom nezavisnom Kosovu? Ovo pitanje je sasvim legitimno upućeno od strane uveženog profesora međunarodnog prava Dejana Mirovića, s obzirom na to da je Srbija sekularna država, a da predsednik Srbije ni po Ustavu nema pravo da o tome pregovara u ime SPC. Profesor Mirović je postavio i pitanje kako to da SPC nije reagovala na skandaloznu posetu Tamare Vučić otetoj Kijevsko-pečerskoj lavri u društvu raskolnika iz takozvane Pravoslavne crkve Ukrajine.
Predsednik Udruženja za zaštitu hrišćanskog identiteta Diogenis Valavanidis koji je na konferenciji govorio o pitanju statusa takozvane Makedonske pravoslavne crkve postavio je takođe veoma važno pitanje za koje je javnost zainteresovana, a to je: Kako i zbog čega je doneta odluka o davanju tomosa tzv. Makedonskoj pravoslavnoj crkvi i zašto ta odluka nije objavljena u Glasniku, službenom listu Srpske pravoslavne crkve? Pored toga on je izrazio nezadovoljstvo time što SPC dozvoljava umanjivanje broja jasenovačkih žrtava od strane episkopa Ćulibrka i postavio pitanje kako objašnjava takav postupak sa njegove strane?
Na konferenciji je postavljeno i pitanje zbog čega patrijarh odbija da primi delegaciju Srba sa Kosova i Metohije koja se nekoliko puta pismenim putem obraćala Patrijaršiji, a gospodin Valavanidis je napomenuo i to da je uputio pismo u svojstvu direktora Centra za zaštitu hrišćanskog identiteta i zatražio prijem kod srpskog patrijarha Porfirija u želji da dobije odgovor od SPC zbog čega je dala tomos veštačkoj tvorevini Makedonskoj pravoslavnoj crkvi, ali nije dobio odgovor. Davanje tomosa MPC ne samo da se protivi nacionalnim interesima, posebno ako imamo u vidu činjenicu da na teritoriji današnje Makedonije ima više srpskih hramova i manastira nego na teritoriji Kosova i Metohije, već zadire i mnogo dublje u stvaranje raskola u čitavom pravoslavlju na čemu posvećeno rade zapadni centri moći koristeći carigradskog patrijarha Vartolomeja kao predvodnika crkvenog Majdana.
U nastavku iste takve tradicije, mi takođe nismo dobili odgovore na pitanja koja smo postavili na konferenciji, iako se patrijarh Porfirije oglasio rečima da ga brine srpska nesloga: „Brine me i to što određeni krugovi i samozvani odgovorni pojedinci, pokušavajući da to pravdaju patriotskom brigom i samo njima svojstvenim društvenim aktivizmom, radi očuvanja Kosova i Metohije napadaju Crkvu koja je, ne samo istorijski nego i aktuelni i nepokolebivi branič Kosova i Metohije”.
Foto: Printscreen
Ipak ove reči ne zvuče sasvim ubedljivo ako se uzme u obzir to da u poslednje vreme, a tačnije od kako su nas napustili pokojni mitropolit Amfilohije i episkop Atanasije više nije uočljiva spremnost crkve da se suprotstavi politici režima koja vodi ka puzajućem priznanju Kosova. Upravo je to nešto što jako uznemirava javnost, a posebno Srbe koji žive na Kosovu i Metohiji. Sa tim u vezi veoma je čudno i to da delegacija koju čini nekoliko organizacija Srba sa Kosova i Metohije do danas nije dobila odgovor ni na jedno od tri pisma (1, 2, 3) koja je uputila patrijarhu sa molbom da se sa njim sastane i porazgovara. Između ostalog Srbi koji žive na Kosovu i Metohiji su naveli: „Narod se oseća ostavljenim i napuštenim, kao jaganjci pred klanje. Mi znamo da se crkva ne bavi politikom, ali vernim narodom mora. Ovo je vreme biti ili ne biti za naš narod, dakle ne vreme politike, već nacionalne borbe zarad nacionalnog opstanka. Na Kosovu i Metohiji sve više preovlađuju nemoć i predaja. Srpski narod postaje ravnodušan, baš kao jagnje pred klanje i pripremljen da prećuti i tragične odluke i rešenja. Posrće duhom“. Iz njihovih reči jasno proizilazi da se osećaju napuštenim i od države i od crkve.
U veri da crkva neće ostati ravnodušna prema patnjama Srba sa Kosova i Metohije i da će ponuditi odgovore na pitanja koja krajnje ozbiljno interesuju društvo nastavićemo naš aktivizam ne zbog toga što se vodimo nekakvim ličnim interesima ili željom da „napadamo“ crkvu, već isključivo u nadi da će se crkva vratiti svojoj istorijskoj ulozi.
Sa tim u vezi Centar za geostrateške studije je odlučio da pozove dvojicu najuglednijih Srba sa Kosova i Metohije, koji su poznati po svojoj višedecenijskoj borbi za zaštitu interesa naroda koji živi u južnoj srpskoj pokrajini, gospodina Momčila Trajkovića i Marka Jakšića, da budu naši gosti u Beogradu na konferenciji „Kosovo i Metohija, borba za opstanak“ i pojasne nam kakva je situacija na Kosovu i Metohiji, šta ih najviše brine i kako možemo da im pomognemo.
