Integralna verzija teksta objavljenog u ruskom Federalnom informaciono-političkom časopisu Persona Stranы
U Beogradu je 15. marta održan najveći protest u istoriji Srbije. Toliko naroda do sada nije bilo ni na jednom protestu, uključujući i 5. oktobar 2000. godine kada je realizovana prva uspešna obojena revolucija po metodologiji Džina Šarpa. Prema zvaničnim informacijama Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, na čijem čelu se nalazi Vučićev koalicioni partner Ivica Dačić, na protestu u Beogradu je bilo oko 107 hiljada ljudi. MUP Srbije je ocenio da su protesti prošli mirno i da nije bilo većih incidenata ili narušavanja javnog reda i mira. Sa druge strane Arhiv javnih skupova procenio je da je tog dana na ulicama Beograda bilo između 275 i 325 hiljada ljudi.
I zaista kao neko ko je prisustvovao tom skupu, a i svim većim demonstracijama poslednjih decenija u Beogradu, verujem da je procena Arhiva javnih skupova realna. Svakako tačan broj demonstranata nije lako proceniti jer su uzane ulice Beograda bile tesne za sve one koji su izašli na proteste i praktično je širi centar grada bio prepun ljudi.
Krenula sam iz pravca Autokomande ka Slaviji i već od Trga Slavija se toliko ljudi kretalo ka Skupštini da smo bili sabijeni u uzanoj Resavskoj ulici, bivšoj General Ždanovoj. Čitavih sat vremena smo pokušavali da se probijemo nekih 500 metara do Bulevara Kralja Aleksandra, ulice koja vodi do platoa ispred Skupštine Srbije. Međutim masa ljudi je krenula u suprotnom pravcu, jer tamo više nije bilo mesta i bili smo prinuđeni da se vratimo u pravcu Trga Slavija. Ulicama Beograda su se kretali studenti, veterani ratova iz devedesetih godina koji su ratovali protiv NATO, pripadnici 63. padobranske brigade, motociklisti, profesori, advokati, čak i porodični ljudi sa malom decom za koju sam se zabrinula kada je masa ljudi postala tolika da smo bili pritisnuti sa svih strana. Sve u svemu atmosfera je bila dinamična, napeta ali istovremeno i puna međusobnog razumevanja. Poslednjih meseci u Srbiji, naročito u glavnom gradu Beogradu, situacija postaje sve napetija. Mnogobrojne strukture stanovništva iskazuju svoje nezadovoljstvo aktuelnim vladajućim režimom na različite načine. Predvodnici protesta su studenti koji od novembra prošle godine bojkotuju nastavu, a brzo su im se pridružili i profesori. Preko 60 fakulteta u Srbiji pet državnih univerziteta je obustavilo nastavu, kao i nekoliko visokih strukovnih škola i dva privatna fakulteta. Sa njima su se solidarisale srednje i osnovne škole, a zatim i advokati, medicinski radnici i lekari, poljoprivrednici, jednom rečju cela Srbija je stupila u štrajk. Glavni pokretač protesta je nezadovoljstvo građana nefunkcionisanjem državnih institucija, visokim stepenom korupcije i kriminaliteta.
Gotovo nikome u srpskoj istoriji nije uspelo da toliko objedini narod protiv sebe, istovremeno promovišući politiku „srpskog jedinstva“. Mnogobrojni predstavnici aktuelnog režima, a naročito predsednik Aleksandar Vučić i ministar bez portfelja Vulin, uporno ponavljaju da srpski narod treba da se ujedini. To niko ne bi mogao da ospori. Međutim problem je u tome da aktuelni režim u Srbiji sprovodi politiku koja krajnje šteti državnim i nacionalnim interesima Srbije, što dovodi do stvaranja masovnog otpora prema režimu. Sa druge strane takva politika je dovela do istorijskog razjedinjavanja srpskog naroda kako unutar Srbije, tako i u okviru šireg prostora na kojem žive Srbi u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji. Aleksandar Vučić je uspeo da ostvari saradnju sa delom političkih elita u ovim državama, koje se izjašnjavanju kao pro-srpske, ali zapravo podržavaju sve anti-srpske poteze aktuelnog režima kao što su potpisivanje anti-ustavnih dogovora sa Prištinom o Kosovu i Metohiji, kojima je Srbija dobrovoljno ugasila sve državne institucije u južnoj srpskoj pokrajini, odnosno integrisala ih u sistem takozvanog nezavisnog Kosova. Za većinu Srba odnos vlasti prema kosovskom pitanju je glavni pokazatelj ispravnosti te vlasti. „Kosovo i Metohija su sastavni deo života svakog pravoslavnog Srbina, kao što je i svaki Srbin neraskidivo povezan sa Kosovom i Metohijom. To nije samo teritorija. To je pitanje našeg duhovnog bića“, govorio je pokojni patrijarh srpski Pavle.
Iz tog razloga većina Srba ne može da razume kako to da politički predstavnici Srba iz regiona kao što su Milorad Dodik, Andrija Mandić ili Ivan Stoilković, ni jednog trenutka nisu osudili anti-ustavno delovanje Aleksandra Vučića koji je realizovao dogovore sa Zapadom (Briselski sporazum, Vašingtonski dogovor, Francusko-nemački plan). Potpisivanjem ovih dogovora, i njihovom realizacijom u praksi, Srbija se odrekla svih prinadležnosti u južnoj srpskoj pokrajini. Većina Srba, kako u Srbiji tako i u regionu, naziva ove poteze izdajom srpskih nacionalnih interesa. A oko takve politike ne možete da ujediniti Srbe, možete da ih ujediniti jedino protiv takve politike, što se sada i desilo. Dakle politika vladajućeg režima u Srbiji ima implikacije na čitav region, te su iz tog razloga na anti-vladine proteste u Beograd stigli i naši sunarodnici iz Republike Srpske i Crne Gore.
Ono što je važno istaći, to je da su mnogobrojni pro-režimski mediji kao i pojedini analitičari iz inostranstva, upozoravali na to da se u Srbiji sprema obojena revolucija. To je mantra koju vladajući režim koristi svakom prilikom kada se organizuju protesti, kojom pokušava da „uplaši“ građane idejom da će biti još gore ako dođe neko drugi na vlast. Po istom principu takvom porukom vladajući režim šalje i signale inostranstvu, s tom razlikom što zapadnim partnerima tvrdi da proteste organizuju „ruske službe“, a istočnim da je reč o klasičnom zapadnom scenariju. Pokazalo se da je najava obojene revolucije i državnog udara 15. marta još jedna lažna uzbuna u nizu.
Jedini incident koji se desio na mirnim protestima, bio je kada je aktivirano zvučno oružje na masu demonstranata, što je momentalno izazvalo strah, paniku, i nemir. Mnogi ljudi su oboreni na pločnik i pregaženi, pretrpevši povrede. Time su se protesti završili ranije nego što je bilo planirano. Alekandar Vučić je danima pred protest govorio o tome da „zna da demonstranti spremaju nasilje na ulicama“, iako su svi do sadašnji protesti bili mirni i dostojanstveni i pored mnogobrojnih provokacija od strane pro-režimskih aktivista. Onda se postavlja pitanje ko je i zbog čega upotrebio zvučno oružje na mirne demonstrante i to u trenutku kada su mirno stajali i odavali počast poginulima u Novom Sadu?
Mnogi mediji u Srbiji tvrde da je ovo oružje upotrebila srpska policija, iako u Srbiji primena takvog oružja zakonski nije odobrena. Pojedini zvaničnici MUP Srbije govorili su ranije u medijima o tome da je Srbija preko Izraela nabavila iz SAD uređaj za emitovanje zvučnih talasa Long Range Acoustic Device. Reč je o oružju koje se koristi za razbijanje demonstracija, emitovanjem intenzivnih zvučnih talasa u određenom pravcu. Osobe koje se nalaze pod dejstvom ovih talasa mogu da budu dezorijentisane, pogođene glavoboljom ili mučninom, a u najtežim slučajevima može doći do trajnog oštećenja sluha. Međutim MUP je demantovao da je upotrebio ovakvo oružje navodeći da njegovo upotreba nije dozvoljena zakonom. U državi u kojoj se do te mere nepoštuju ni Ustav ni zakoni, niko više ne veruje kada se vladajući režim poziva na njih. Aleksandar Vučić je čak zatražio da se tužilaštvo reaguje i istraži ko širi „lažne informacije“ o upotrebi zvučnog oružja tokom demonstracija. Međutim postoje mnogobrojni snimci na kojima je zabeležen momenat kada je ovo oružje upotrebljeno, kao i snimak iz emisije na Informer televiziji gde su se najbliži Vučićevi saradnici radovali „zvučnom udaru na demonstrante“. Verovatno će i ovaj slučaj, kao i mnogo toga u Srbiji ostati nerazjašnjen, posebno ako uzmemo u obzir činjenicu da zvučno oružje može biti lako prenosivo, ili čak korišćeno uz pomoć dronova. Po svoj prilici nije reč o Long Range Acoustic Device kompanije Genasys, već o novim tehnologijama koje nisu poznate javnosti i koje poseduju samo tri države. Vrlo je moguće da je Velika Britanija kao najveći štićenik Vučićevog režima, dala saglasnost da se ova tehnologija iz Ukrajine dostavi Srbiji.
U svakom slučaju za sada se još ne razaznaje kako će biti rešena najveća politička kriza u Srbiji za poslednjih 25 godina. Studenti i građani najavljuju nove protesne akcije, opozicija koja je potpuno izgubila politički autoritet nastavlja da pokušava da se nametne demonstrantima, a vladajući režim je najavio dan nakon protesta da će pokušati da formira novu Vladu do 18. aprila, a ukoliko to ne bude moguće da će raspisati nove izbore koje će se održati početkom juna ove godine. Problem je u tome da je politički sistem Srbije do te mere razrušen da malo ko veruje u demokratske procedure i regularnost izbora. Birački spiskovi nisu revidirani još od vremena Miloševića, a i tada je postojala sumnja da oni nisu verodostojni. U međuvremenu je izvršena digitalizacija starih biračkih spiskova, ali mrtvi u Srbiji i dalje dobijaju pozive za glasanje. Posle svakih izbora u Srbiji podnose se brojne krivične prijave zbog sumnji u manipulacije biračkim spiskovima, što je bio slučaj i na prethodnim izborima, a sigurno će biti i na narednim.
Protesti u Srbiji motivisani su isključivo unutrašnjim pitanjima (korupcija, nezadovoljstvo državnom politikom, nefunkcionisanje institucija, visok stepen kriminaliteta, ignorisanje volje građana Srbije od strane predstavnika vlasti itd.), međutim mnogi iz inostranstva su skloni tome da ih tumače kroz prizmu spoljne politike. Većina građana Srbije je proruski orijentisana (čak preko 80 posto) i nametnje proevropske ili prozapadne agende, jednostavno nije moguće. Iz tog razloga proevropska opozicija nije dobrodošla na proteste, ali naravno da oni sa strane čekaju svoj momenat. Međutim treba imati u vidu i činjenicu da je režim Aleksandra Vučića učinio mnogo veće ustupke Zapadu, nego što su na to bile spremne pro-zapadne političke elite. Bivši pro-evropski predsednik Boris Tadić, predao je mirno vlast 2012. godine jer nije bio spreman da potpiše Briselski sporazum sa Prištinom i odbio je takav zahtev Angele Merkel. Odmah po dolasku na vlast Vučićeve Srpske napredne stranke, ovaj dogovor a kasnije i još dva sledeća, potpisani su bez ikavog dvoumnjenja. Mnogi u Srbiji su ubeđeni u to da je Srpska napredna stranka došla na vlast upravo zahvaljujući obećanjima Zapadu da će učiniti ustupke koji se traže po pitanju Kosova i Metohije.
Mnogi inostrani analitičari su skloni tome da Vučića svrstavaju, zajedno sa Orbanom i Ficom, u red političara koji brane svoj suverenitet. Ali da li je moguće da je 2012. godine u vreme vladavine Baraka Obame, u Srbiji mogla da pobedi suverenistička vlast? I ako je to tako, kako je moguće da suverena vlast ne štiti teritorijalni integritet države ili to radi samo na rečima? Nešto se tu ne uklapa.
Umesto poređenja demonstracija u Srbiji sa onima u Mađarskoj, Slovačkoj ili Gruziji, potrebno je zapitati se kako to da ni jedan demonstrant u Srbiji ne nosi zastavu Evopske Unije, ili kako to da evropski lideri ne dolaze u Beograd da izaraze podršku protestima? Naprotiv Aleksandar Vučić ima čvrstu podršku i iz Brisela i iz Vašingtona.
Demonstracije u Srbiji je legitimno porediti sa onima u Grčkoj gde je narod masovno iskazao svoje nezadovoljstvo kompletnim političkim establišmentom i korupcijom kao i nefunkcionisanjem institucija u državi. Svakako ne treba isključivati to da će zapadne obaveštajne službe imate svoje scenarije u svakoj prilici i da će pokušati da situaciju iskoriste za postizanje svojih ciljeva. U to nema sumnje. Ali da li je Zapadu u interesu da preduzima akcije protiv tako poslušnog režima, kakav je ovaj u Srbiji? Formalno neuvođenje sankcija Rusiji u situaciji kada se šalju ogromne količine oružja Ukrajini (prema ruskim izvorima Srbija je poslala Ukrajini oružje u vrednosti od nekoliko milijardi) i istovremeno smanjuje saradnja sa Rusijom u trgovini, sportu, kulturi, obrazovanju, odbrani i svim pravcima, nije nešto što ima preveliki značaj za Zapad. Takođe formalno nepriznavanje Kosova, u situaciji kada se u praksi realizuje sve ono što zaokružuje kosovsku nezavisnost, takođe nije mnogo bitno Zapadu. A zbog čega onda može da dođe do nesporazuma sa vlastima u Srbiji? S obzirom na to da zapadno jedinstvo više ne postoji, može da dođe do razilaženja interesa između različitih sila unutar zapadnih struktura. Posebno između razilaženja Evrope i SAD. Jedan od bitnih razloga za nezadovoljstvo Srba, je potpisivanje dogovora sa engleskom kompanijom Rio Tinto o kopanju litijuma, za proizvodnju nemačkih električnih vozila. Ovaj poslovni plan predstavlja konkurenciju SAD. Dobro obavešteni izvori tvrde da Tramp ima ambicije da obezbedi ovaj posao za američku kompaniju i da je to već zatražio od srpskih vlasti. Ali to za Srbe ne pravi razliku. Svejedno je da li će za devastaciju životne sredine u Srbiji da bude odgovorna engleska, nemačka ili američka kompanija. Za građane Srbije je to neprihvatljivo u bilo kom slučaju.
Da li postoji šansa da Srbija ovoga puta izbegne veće lomove i da li je moguće da dođe do zadovoljavanja interesa nezadovoljnih građana, iako su političke alternative iscrpljene, ostaje da vidimo. U svakom slučaju, jasno je da će ova godina za Srbiju biti veoma burna.
