Kako nastaje „peta kolona“

Izvor:

Postoje trenuci kada ne radeći ništa ili radeći na stari način „za pravilni odgovor“, nanesimo velikuu štetu i zemlji i ljudima. Deca koja sede na društvenim mrežama, internetu, čitaju zapadnjačke laži i gledaju video-zapise o tome koliko smo mi strašni, pogrešni, agresori itd, sve to doživljavaju i nehotice počinju da se stide što su Rusi, koje sada svi mrze. Tako polako i neprimetno u našim svetlim učionicama sa prelepim zavesama sazreva kukolj UNUTRAŠNJE rusofobije. Škole ne zaboravljaju da redovno prikupljaju novac, upravo za ove zavese. A sada o glavnom…

Piše: Natalija Vladimirovna Varlamova, pedagog, filolog i publicista, Foto: Privatna arhiva

„Ratove ne dobijaju generali, već parohijski sveštenici i učitelji“ – ovu dobro poznata Bizmarkova izjavu danas treba zapamtiti u vezi sa raširenom spoljašnjom i unutrašnjom rusofobijom.

Poznato je da je škola možda najkonzervativniji, u dobrom smislu te reči, element društva, barem je tako bilo u drevna vremena. Međutim, posle ruskih reformi poslednjih godina, obrazovanje je postalo više kao dezorijentisanu flotu, gde se brodovi, čamci i katarke vrte u uskom moreuzu, čekajući naređenja od stratega sa jasnim ciljevima. Ali umesto ovakvog stratega i jasnih zadataka, sve više stranih brodova plovi u zaliv prosvećenosti, stvarajući pometnju i anarhiju.

Slika iz života u moskovskoj školi: đaci prigušeno prigovaraju mladom nastavniku koji ima izražen stav o vojnoj operaciji u Ukrajini (nemo, jer predstoje ispiti). Profesor kaže: „Pa, recimo, potrebna je ova vojna operacija, jer Rusija brani humane vrednosti. Ali zašto bih ja, posebno ja, morao da trpim? Ne mogu da idem na odmor gde želim, ograničen sam i u drugim aktivnostima?!” Nisam pogrešio – govorio je učitelj. Ne želim da pozivam na osvetu, ali život će takvom „profesoru“ pokazati šta znači prava patnja, to je neizbežno, a moraće i da odgovorite kuda je vodio decu, jer profesor je pedagog, on vodi decu i nije samo predmetni nastavnik.

S jedne strane, sada je takva situacija kada je sa decom moguće i potrebno razgovarati o patriotizmu, ne zato što je to obavezno pre sledećeg istorijskog događaja, već zato što postoji potreba, više nego ikada. Međutim, škole su, možda i ne sluteći, sada postale rusofobična legla. Uostalom, deca pričaju šta se dešava u školama, šta im se kaže. Uučiteljica pričala nešto o Ukrajini. Šta, pitamo se?

– Da, šta je to, pa mi smo uvek bili zajedno…

– Šta još?

– Da, ostalo nismo razumeli … (Dakle, to znači da je ispričala sjajnu priču o zapletu „potavi kvačicu – otkači“)

Ili druga opcija (iz nekog razloga dozvoljene u priručniku):

– Učitelj nam je rekao da on generalno želi da ode u Ameriku, da se skloni od ove sramote. (?!?!). Interesantno.

– A jesu li vam pričali o ruskim pobedama, o tome da mi završavamo ratove, a ne počinjemo? Da li znate koliko je bioloških laboratorija i gde je pronađeno tokom ovog vojnog sukoba? Kakva je priroda nacizma? Kako nastaje, zašto je opasno? Šta je evropeizam, o kome je reč?

– Ne…

Pre neki dan, stručnjak koji je govorio u političkom tok-šouu na Prvom kanalu govorio je o sledeće slučaju: učenik srednje škole isklesao je kukasti krst na stolici. Njegova majka je pitala učiteljicu, a potom i direktora, da li u školi razgovaraju sa decom o patriotizmu, o osnovnim pitanjima vojne operacije? Na šta je dobila divljački odgovor: „Ovde se školujemo, a to nisu naše teme.“ (!!!)

Škole i unutrašnja rusofobija

Postoje trenuci kada ne radeći ništa ili radeći na stari način „za pravilni odgovor“, nanesimo velikuu štetu i zemlji i ljudima. Deca koja sede na društvenim mrežama, internetu, čitaju zapadnjačke laži i gledaju video-zapise o tome koliko smo mi strašni, pogrešni, agresori itd, sve to doživljavaju i nehotice počinju da se stide što su Rusi, koje sada svi mrze. Tako polako i neprimetno u našim svetlim učionicama sa prelepim zavesama sazreva kukolj UNUTRAŠNJE rusofobije. Škole ne zaboravljaju da redovno prikupljaju novac, upravo za ove zavese. A sada o glavnom…

Ko će deci da objasni suštinu stvari? Ko će štititi Ruse na ovom ratištu?

Kako smo navikli da ne razgovaramo sa decom ni kod kuće ni u školi, da izmičemo istini, da se ne čudimo kada kažu „ova zemlja“, „Raška“! Na kraju krajeva, oni ne znaju šta je „evropeizam“, zašto je to zapravo naša bolest, odakle je došla, a mi treba da počnemo da objašnjavamo kako da je lečimo. Međutim, za ovo moramo priznati da su to skoro svi imali… ali ne želim da pred decom priznam. A, renjba! Najvažniji pedagoški princip – razgovarati sa decom – zaboravlja se, precrtava, ubija. Da li su deca zanimljiva odraslima ili su samo objekti za određene radnje? Pitanje je retoričko.

A ko je i kada odlučio da svi đaci, maltene iz osnovne škole, sada znaju koliko košta dolar u odnosu na ovo svašta drugo i zašto to treba da znaju? A kada ih pitate da li su čuli snimak romanse „Izlazim sam na put…“ u izvođenju S. J. Lemeševa – niko nije čuo! Pa, to je školski program. I najveći pevač Rusije. Ne morate da pitate za ruske narodne pesme…

Decu uče ekonomiji, ali ne i patriotizmu

Takav položaj pedagoških kolektiva u školama nije poseban slučaj, mnogi pišu i govore o ovoj, iskreno, sramnoj situaciji. To sigurno nije posledica mržnje prema ruskom svetu i nije želje za njegovom smrću. To je, pre, posledica strahova, neka vrsta „ruskog straha“ (A. Kočetkov) – šta god da se desi. Na kraju krajeva, ako se, po njihovom mišljenju, razvije tema ruskosti i patriotizma, zasluga državotvornog ruskog naroda, odjednom će doći do nemira i svađa u društvu. Ima, naravno, nastavnika koji su antipedagozi, koji žele udobnost, dobre plate, a ostalo – videćemo, ali o takvima nema šta da se priča.

Ne bih da padam u histeriju i pojačavam nabrajanje negativnih činjenica, ima ih dosta. Međutim, pitanja duhovnog i moralnog vaspitanja u školama se samo registruju u izveštajima, pitanje je, dakle, da li se njima neko, ipak, ponekad bavio?

Na kojim kursevima obuke, aktivnostima sa decom govore o najvažnijim stvarima – o duhovnosti, ljubavi prema otadžbini, poštenju i pristojnosti, humanosti, moralu, savesti, sposobnosti saosećanja, praštanja? Neko će reći – na časovima književnosti. Odgovorimo pitanjem – koliko sati nedeljno ima filolog, po aktuelnim programima? Čak i ako je nastavnik profesionalac toplog srca, šta može da uradi sa 2-3 časa književnosti nedeljno? Na času istorije? Odgovor će biti isti. U učionici jednom ili dvaput mesečno? Smešno. I tužno. O najvažnijem današnjice, snazi i sposobnosti govora – ne. Školski psiholozi? Oni određuju tip ličnosti, sklonosti i mogućnosti da se ni sa kim ne sukobljavaju. Naravno, u najboljem slučaju. A ponekad im pune glavu šemama, okvirima, tablicama, generalno zaklanjajući im put slobodnom mišljenju, razvoju intuicije, pa čak i udaljavajući ih od Boga.

Pa kako je to moguće? Škole su prestale da obrazuju građane svoje zemlje. Pravna svest i sposobnost državnog razmišljanja nisu prioritet u našim školama, ali ekonomske nastava ima svuda. Deca imaju za cilj da pronađu udoban i dobro plaćen posao, bez obzira gde u svetu…

O potrebi patriotskog i duhovno-moralnog vaspitanja beskorisno je pokušavati razgovarati sa direktorima škola, načelnicima RONO-a (Regionalno odeljenje narodnog obrazovanja) ili, u modernom RUO-u Rejonska uprava obrazovanja). Mantre iz njihovih glava će davati unapred pripremljene blokove informacija, koji se samo mešaju kao špil od 10 karata. Na primer, događaji u znak sećanja na Drugi svetski rat. Za vas će biti razvijene karte sa spiskom planiranih i održanih događaja u okviru teme. Međutim, sve je to, zapravo, mrvica i formalizam, kao predavanja sa video materijalima, tzv. prezentacije. Ni na um ni na srce, oni uglavnom ne utiču.

Iz nepoznatih razloga, strogo je zabranjeno pozivanje sveštenika i službenika drugih vera u školu: imama, lama i rabina. Međutim, jasno je zašto: atavizmi sovjetskih strahova: šta ako se pretvore u neku vrstu religije. Pa šta? (Zamišljene mantre o odvajanju crkava od države, na primer, odavno su zastarele. Svaka crkva koju imamo ima PIB i redovno plaća porez. Dakle, kada je novac u pitanju, nisu odvojeni…)

Poznato je da je u svim drevnim kulturama podučavanje bila časna stvar. ALI! Obrazovanje je tada bilo povezano sa religijom, od učitelja se zahtevalo bogoslovsko znanje, makar u minimalnom obimu. Ovo saznanje nije bilo samo povezano sa školom mišljenja, već je dalo fundamentalnu ideju o smislu života uopšte.

Čudo u crnim haljinama!

Jednom je, savladavši otpor direktora, uspeo da pozove na čas u školu divnog pravoslavnog sveštenika, vatrenog govornika i publicistu. Samo je želeo da razgovara sa momcima iz moskovske škole, (i sam je iz provincije) da razume čime dišu, i bio je siguran da je dijalog moguć. Oh, kakav bolan utisak smo imali posle ovog „razgovora“… Učenici 10. profila društvenog smera (!)bili su kao ledeni blokovi: sedeli su uspravno, gledali sa loše prikrivenim užasom – nekakvo čudo u crnim haljinama je doleteo do njih? Nisu imali pitanja, i nisu hteli da uđu u dijalog sa sveštenikom. Tek na samom kraju, zahvaljujući duhovitosti sveštenika, tinejdžeri su se malo opustili i počeli da se osmehuju. Ali generalno, razgovor nije uspeo. Očigledno, ovo se desilo prvenstveno kao rezultat opšteg raspoloženja u školi i odgovarajućeg predupozorenja od strane nastavnika. Pa, skim da se govori o večnim pitanjima, smislu života, svom mestu u njemu, svom odnosu prema zemlji, i uopšte da označava ta značenja sa stanovišta morala, ako ne duhovnicima? Ne, iz nekog razloga…

Naravno, sva ova pitanja treba uputiti Ministarstvu prosvete Ruske Federacije, koje, ponekad, svojim aktivnostima nanosi toliko štete zemlji da će se kukolj pojavljivati u nekoliko generacija mladih ljudi.

Sada škole možda pokušavaju da idu u korak sa univerzitetima: mnogi nastavnici, čak i zajedno sa studentima, organizuju antiratne skupove, očigledno se osećaju kao borci za istinu. Međutim, u stvarnosti, takvo ponašanje je izdaja podviga predaka i svesno formiranje antinacionalnih snaga, pete kolone. Estetske zagonetke na temu „ne ratu“ mogu se precrtati već samim sećanjem da sveti Sergije Radonješki nije poslao Ruse da se pomire sa Mamajem radi mira, već je blagoslovio Peresveta i Osljabju za borbu. Otac Aleksandar Šargunov je o tome precizno i jasno kaže: „Ne može biti govora o pomirenju sa zlom koje zapravo preti celom čovečanstvu. Takva lažna vrlina, za koju je sve relativno – tako da više nema ni dobra ni zla, ni istine ni laži, već samo takozvana stabilnost u ljudskoj duši i društvu – nema nikakve veze sa hrišćanstvom. I neka ceo takozvani „civilizovani“ svet, zarad zaštite ove „stabilnosti“, zarad utvrđivanja greha Sodome i Gomore kao norme, digne oružje protiv nas sa odbacivanjem i osudom onih koji su još ne stideći se da nose krst na grudima, i uz pretnje „nateraćemo da budemo kao svi drugi“ — ne smemo popustiti neprijatelju ljudskog roda. Jer iz svakog kompromisa sa zlom, kao što znate, đavo uvek izlazi kao pobednik. Setimo se ovih apostolovih reči: „Kad budu rekli: ’Mir i sigurnost‘, tada će ih iznenada doći propast“ (1. Sol. 5:3). „Mir, mir“, govore oni, „ali mira nema“.

Nastavnici mogu da prigovore, želeći da brane svoj stav, pa da kažu mi smo nevernici, šta će nam ovi citati! Samo zbog savesti? U vašoj profesiji biće više odgovornosti nego u bilo kojoj drugoj profesiji. Kako je rekao učitelj Melnikov (igrani film „Živećemo do ponedeljka“), „u drugim zanatima brak je jeftiniji“ …

I evo šta imamo: na Maratonu Ruskog društva znanja, koji se održava u Moskvi 17-19. maja, ministri koji govore moraju da objasne školarcima i studentima šta se sada dešava u Rusiji. Ovo će biti prenošeno po svim medijima, a onda će (možda) naši ruskobojazni učitelji otvoriti usta i razgovarati sa decom sa pozicija patriota, a ne plašljivih građana.

Zaista, vreme je da se brižni učitelji koji vole Otadžbinu udruže u savez! Uostalom, zahvaljujući njima je usporeno široko uvođenje onlajn obrazovanja, nisu prošle inicijative za uvođenje časova seksualnog vaspitanja i druge liberalne inovacije koje podstiču rast korova rusofobije i evropejstva. Ogromnu snagu širom zemlje pokazala su i udruženja roditelja, koja su se pridružila rodoljubivim učiteljima.

Na planu obrazovanja moramo delovati energično i brzo kao i na svim ostalima. Ni ovde ne smemo izgubiti! Pleva ne sme da preraste u korov. Ako je spoljašnja rusofobija uporediva sa jaukanjem, onda je unutrašnja rusofobija uporediva sa rđom, i biće strašna. Danas je vreme za prikupljanje kamenja! A. T. Tvardovski je sjajno rekao o takvim vremenima:

Došla je godina, došao je red,

Danas smo odgovorni

Za Rusiju, za narod

I za sve na svetu.

Od Ivana do Tome,

Mrtvi ili živi

Svi mi zajedno – to smo mi,

Taj narod, Rusija.

Грянул год, пришел черед,
Нынче мы в ответе
За Россию, за народ
И за все на свете.

От Ивана до Фомы,
Мертвые ль, живые,
Все мы вместе — это мы,
Тот народ, Россия.

Sa ruskog preveo Zoran Milošević za portal Nauka i kultura

Izvor: https://ruskline.ru/news_rl/2022/05/18/gde_zarozhdayutsya_pyatye_kolonny

0 0 glasovi
Glasanje za članke

Ostavite komentar

1 Komentar
Najstarije
Najnovije Najviše glasova
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare
naxis605
8 meseci pre

Ja moju decu učim da ne kupuju rvacku robu u prodavnicama zato što su rvati trpali nas Srbe u logore i ubijali nas. Takođe ih učim da je vučić diktator i lopina i da vole Rusiju i Belorisiju.