U filmu Zeleni keks („Soylent Green“), predstavljena je slika Njujorka 2022.godine. Ako se neko odluči da danas pogleda ovaj film neće se sigurno moći oteti utisku da radnja i pojedine scene iz filma podsećaju na današnju stvarnost u kojoj je veoma prisutno plansko sputavanje poljoprivredne proizvodnje sa prelaskom na proizvodnju sintetičke hrane, započeti proces depopulacije, razaranje svetske ekonomije, te zastrašivanje stanovništva izmišljenim i veštački izazvanim klimatskim promenama, virusnim pandemijama. Otuda ove savremene pojave i događaji pažljive posmatrače upućuju na to da bi ljudsko meso moglo da bude veoma upotrebljivo.
Piše Milovan Šavija
S obzirom da Holivud već decenijama sa svojih proizvodnih traka izbacuje filmove u kojima se ponekad pažljivim gledanjem može naslutiti kako bi mogla izgledati bliža ili dalja budućnost, onda se čini preporučljivim i svrsishodnim ponekad pogledati neki od tih nekadašnjih „blokbastera” proizvedenih pre mnogo decenija, jer nije isključeno da, gledajući ih, prepoznate ono što se oko vas upravo dešava, ili tek što se nije desilo. Jer, živimo u nekom smutnom vremenu u kojem su počele da se dešavaju uglavnom neverovatne stvari koje su donedavno mogle da se nađu i vide samo u filmovima. Ili, kao da smo i sami postali protagonisti nekog holivudskog filma koji se sa onih velikih bioskopskih ekrana prebacio u stvarnost.
Jedan od tih filmova, u čijoj radnji bi se mogla prepoznati bliska budućnost, koju nedvosmisleno nagoveštavaju neki od sve brojnijih fragmenata stvarnosti koju trenutno živimo, je film „Soylent Green“, koji je sa holivudskih traka sišao davne 1973. godine, dakle pre skoro pola veka. Režirao ga je Ričard Flejšer, a glavnog junaka, njujorškog detektiva Roberta Torna, glumi legendarni Čarlton Heston.
Film pripada žanru distopijska fantastike, koja je u to vreme bila popularna, i to ne samo kao tema filmova, nego i knjiga, eseja i naučnih analiza. Pogotovu onaj njen segment koji se bavio problemom prenaseljenosti, kao mogućim glavnim uzročnikom i pokretačem apokaliptičkih scenarija o krahu čitave ljudske civilizacija, ali i uništenju same planete. Jer, šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, nakon populacijskog buma koji je trajao još od početka industrijske revolucije, čija krivilja je postepeno poprimala oblik eksponencijalne funkcije, problemu prenaseljenosti je pridavan najveći mogući značaj. Pomenuti Flejšerov film se upravo bavi tom temom, nudeći tadašnjim gledaocima futurističku sliku kako bi planeta trebalo da izgleda 2022. godine. Dakle, upravo one godine u kojoj se trenutno nalazimo.
Na samom početku filma preko sumornih motiva izranja tekst:
Zatim se u sledećim kadrovima nastavlja sa prikazivanjem detalja te slike iz kojih će se moći postepeno nazreti suština te vizije, koja se sastoji od opšteg siromaštva širokih masa stanovništva i luksuza kojim su bili okruženi pripadnici malobrojne elite živeći odvojeno u dobro čuvanim zabranima. Dok je istovremeno čitava planeta jedva opstajala na granici iscrpljenosti svih mogućih resursa neophodnih za održavanje života na njoj. A o tome simbolički svedoči onaj Soylent green iz imena filma, koji predstavlja neku vrstu visokoprocesuiranog keksa na kojem se uglavnom zasniva ishrana i preživljavanje polugladnih masa. Taj keks se dobijao iz okeanskog planktona.
Zaplet radnje filma se gradi upravo na tom keksu, čija proizvodnja je ugrožena jer je postepeno onaj okeanski plankton od kojeg se proizvodi potpuno nestao. A zaplet počinje sa ubistvom jednog od direktora kompanije Soylent Corporation, na kojem radi detektiv Robert Torn, to jest Čarlton Heston. Nakon što je veoma brzo dobio nalog da obustavi istragu detektiv Torn se zaintrigirao i odlučio da samoinicijativno nastavi slučaj, pošto su mu se mnoge stvari učinile sumnjivim, a pogotovu što se radi o ubistvu jedne tako važne ličnosti.
Više od same radnje mnogo su važnije slike pojedinih aspekata stvarnosti četrdesetmilionskog Njujorka, koje se paralelno nižu. Svaki puta kada detektiv Torn izlazi iz svog stana mora preskakati gomile polumrtvih telesa koje su ležale po trotoarima i na stepeništima ulaza u zgrade. Oni koji su imali još snage tumarali su ulicama i trgovima. Do pitke vode su mogli doći jedino na javnim česmama. Dok su hranu dobijali u određenim vremenskim intervalima u distributivnim centrima. Bili su to isključivo pomenuti zeleni keksići.
Kada bi se broj telesa nagomilao i potpuno onemogućio kretanje ulicama uklanjani su bagerima i utovarivačima tovareni u kamionske karoserije. Isto se dešavalo ukoliko bi se umiruća svetina pobunila. Intervenisala bi policija opremljena pomenutom mehanizacijom i bez milosti ugušila pobunu i raščistila gradske ulice. Na nečije pitanje: gde odvoze tolika što mrtva, što živa telesa, odgovor je bio: waste disposal plant – postrojenje za preradu otpada.
A što se onog zapleta tiče, detektiv Torn je zahvaljujući svom vremešnom drugaru Solu Rotu, bivšem profesoru koledža i policijskom analitičaru, sa kojim je delio jedan mali stančić, saznao mogući razlog zbog koga je ubijen onaj uticajni član najužeg rukovodstva Soylent Corporation, gospodin Vilijam Simonson. Iskusni Sol je proučivši dobro dokumente koje je Torn doneo iz stana ubijenog Simonsona saznao da je okeanski plankton od kojeg se porizvodio keks sojlent potpuno iscrpljen i da su se za proizvodnju keksa počela koristiti tela mrtvih ljudi. To bi mogao biti razlog zašto je Simonson ubijen, jer je verovatno pretio da javno obznani taj podatak, što se nije dopadalo vladajućim elitama.
Na početku raspleta, nakon što je sve to otkrio, potpuno razočaran, izgubivši u potpunosti svrhu daljeg življenja, Sol se odlučuje za samoubistvo. Za takve namere, inače u to vreme prilično masovne i od strane zvaničnih autoriteta propagirane, postojale su specijalne ustanove u kojima se taj čin obavljao na sofisticiran i gotovo ritualan način. Za one savremenike tog vremena koji nisu pripadali eliti, a bili su daleko svesniji sumorne i besciljne stvarnosti od one bezoblične mase sa dna takav način bekstva iz života predstavljao je jedino racionalno rešenje.
Kada je Torn saznao za tu njegovu odluku uspeo je da dođe do te ustanove za pružanje stručne pomoći onima kojima je život dosadio i pokušao da spreči Solovo samoubistvo. Međutim, stigao je kasno. Nakon što je prisustvovao ritualnom kraju svog prijatelja uspeo je da uskoči u kamion koji je iz te ustanove prevozio leševe u ono postrojenje za preradu otpada. Tamo se uverio kako izgleda ta procedura. Sve je bilo automatizovano. Od ljudskih stvorova video je samo nekoliko pripadnika službe bezbednosti. Sa jedne strane su iz kamiona istovarani ljudski leševi i prebacivani na pokretne trake. Sa druge strane, također na pokretnim trakama izlazio je onaj zeleni keks sojlent grin.
Sojlent grin i današnjica
Ukoliko je nekom, bilo slučajno, bilo po preporuci, palo na pamet da tokom ove 2022. godine pogleda ovaj film neće se sigurno moći oteti utisku, i to od samog početka gledanja, da ga radnja i pojedine scene ne podsećaju na stvarnost u kojoj trenutno živi, ali i na skoru budućnost koju ta stvarnost najavljuje. U stvari predstavljena slika Njujorka 2022. bi mogla da liči na ono što se prethodnih nekoliko godina najavljuje, kao posledica prenaseljenosti i klimatskih promena uzrokovanih neodgovornim ponašanjem čoveka, ukoliko se, naravno, nešto odmah ne preduzme. Čini se kao da je režiser Ričard Flejšer onu 2022. sa početka filma promašio za samo nekoliko godina.
A također se čini da su režiseri savremene predstave sigurno dobro proučili Flejšerov film prilikom planiranja strategije sa kojom će za veoma kratko vreme jedno visokorazvijeno društvo pretvoriti u apokaliptičnu distopiju. Plansko sputavanje poljoprivredne proizvodnje sa prelaskom na proizvodnju sintetičke hrane, započeti proces depopulacije, razaranje svetske ekonomije, te zastrašivanje stanovništva izmišljenim i veštački izazvanim klimatskim promenama, virusnim pandemijama, nesigurnošću i glađu, više je nego jasno, vode upravo scenariju prikazanom na tom filmu, sa bezobličnom masom polugladne i prestrašene svetine kao glavnim protagonistima, sa čijim životima će se lako i bezobzirno upravljati.
Od svih scena iz filma svakako da brutalnost policije najviše nalikuje nekim fragmentima današnje svakodnevnice. U načinu na koji se današnja policija ponaša prema onima koji se suprotstavljaju sprovođenju u delo opisane „agende”, nedostaju samo oni utovarivači za utovar ljudskih tela u kamione. Što nedvosmisleno navodi na pomisao da će se i oni uskoro pojaviti u sledećim okršajima. Jer ljudsko meso bi moglo da bude veoma upotrebljivo ukoliko se obrati pažnja na neke savremene pojave i događaje koji nisu promakli pažljivim posmatračima.
To se prvenstveno odnosi na onu misterioznu ogromnu fabriku za preradu goveđeg i bizonovog mesa u blizini grada Rapid sitija u saveznoj sržavi Južna Dakota, pomenutu u priči: https://sedmasila.rs/milovan-savija-noa-ponovo-medju-nama/.
Ta ogromna fabrika će, kada bude završena 2026. godine, kao što je navedeno, zauzimati površinu od 90,000 m2 i biti sposobna da prerađuje 8,000 grla goveda i bizona dnevno i to sa potpuno robotizovanom tehnologijom uz maksimalnu primenu veštačke inteligencije. Ono što trenutno izaziva sumnju je pitanje čemu će služiti postrojenje tolikog kapaciteta ako se uzme u obzir da u tom delu američkog srednjeg zapada već ima dosta fabrika koje rade sa smanjenim kapacitetom, a neke se i zatvaraju, dok se istovremeno broj grla stoke rapidno smanjuje usled pomenutog plana sputavanja poljoprivredne proizvodnje.
Međutim, ako se taj projekat poveže sa onim postrojenjem za preradu otpada iz Flejšerovog filma, onda se mogu polako sklopiti kockice tog tajanstvenog mozaika. Jer, ukoliko se nastavi sa sprovođenjem opisanog scenarija, 2026. godine, kada fabrika u Rapid sitiju bude puštena u pogon, njena sirovinska baza bi umesto stoke mogli biti upravo ljudi, čijih mrtvih tela bi u to vreme trebalo da bude u izobilju, što su njeni projektanti verovatno imali u vidu. A shodno tome može se sa pomešanim osećanjem neverice i užasa naslutiti i šta bi trebalo kao finalni proizvod da izlazi sa traka te fabrike.
Bez obzira koliko bi se to na prvi pogled moglo činiti neverovatnim i monstruoznim, treba svakako imati u vidu ono što već duže vremena javno govori glavni ideolog i guru ozloglašenog WEF-a, Juval Noa Harari. Suštinu njegove ideologije, da se podsetimo, čini ideja da čovek zbog ubrzanog razvoja tehnologije postepeno postaje beskoristan pretvarajući se u životinju koja se može „hakovati” (hackable animal), ili beskorisnu izelicu. Stoga uopšte ne bi trebalo da čudi ako u glavama takvih ljudi nije zamišljeno da čovek, terminološki pretvoren u životinju, služi uskoro kao sirovina u postrojenju za preradu otpada – waste disposal plant, sličnom ili potpuno identičnom onom iz Flejšerovog filma.
Ali, osim monstruoznosti u toj zamisli se, ako se malo pažljivije zagleda, može uočiti i priličan stepen pragmatizma i inovativnosti, jer bi se na kraju onom beskorisnom čoveku pretvorenom u životinju ipak našla neka svrha, a istovremno, pošto se tu očigledno radi i o recikliranju, pomoglo i samoj prirodi.
Ako se tome doda da je već u medijima glavnog toka počela promocija kanibalizma, to jest psihološka priprema onih koji će preživeti prve talase ostvarivanja projekta depopulacije, na novu realnost u kojoj će biti sasvim u redu, pa čak i moralno da se jede meso onih koji to nisu uspeli. Iz čega se može zaključiti da recikliranje ljudskih ostataka predstavlja veoma važnu stavku u „agendi” onog „velikog reseta.”
Poruka onima koji žele da se ufuraju u Nojevu barku
Uzimajući sve to u obzir, svi oni koji su ozbiljno i odgovorno shvatili dramatičnost vremena kroz koje čovečanstvo trenutno prolazi treba da budu krajnje oprezni i pažljivi ukoliko žele da se, položivši sve testove kroz koje trenutno prolaze pripadnici ljudskog roda, ukrcaju na onu novu Nojevu barku zvanu „zlatna milijarda”. Jer, u protivnom se može lako desiti da završe kao sirovina na ulaznim pokretnim trakama onog budućeg postrojenja za preradu otpada u Rapid sitiju.
A ako uspešno prođu prva iskušenja i polože prve testove biće verovatno nestrpljivi da vide kako će izgledati taj zeleni keks – sojlent grin i da ga, naravno, i probaju. Srećom neće morati da dugo čekaju, jer 2026. nije tako daleko.
