Posle pada Berlinskog zida 1989. godine, bugarski komunisti su se, nalik srpskim kolegama, preko noći transformisali u „socijaliste“ (Bugarska socijalistička partija).
Uveli su, makar nominalno, višepartijski sistem, građanske slobode, započeli tranziciju. Naravno, daleko je bilo od toga da je pravoslavna Bugarska dubinski krenula reformskim putem kao, recimo, katolička Poljska, ali i nju je zapljusnuo talas promena.
U takvim okolnostima mnogi su počeli da zahtevaju otvaranje „dosijea“ političke policije, između ostalog, i crkvenih velikodostojnika, za koje je u javnosti neretko važilo da su bili skoro pa članovi partije druga Todora Živkova, a ne tek doušnici državne bezbednosti.
S obzirom da se radilo o ozbiljnim društveno-političkim, a ne samo verskim igračima, umreženim sa mnogima iz redova političke elite i bugarske tzv. duboke države, ta priča je, uz dosta nadigravanja i razvlačenja, dugo bila aktuelna. Konačno, 2012. godine, parlamentarna komisija za otvaranje arhiva specijalnih službi, objavila je listu tajnih saradnika nekadašnjeg boljševičkog režima.
Tu su se našla imena oko 75 posto i tadašnjih mitropolita, episkopa i drugih visokih velikodostojnika Bugarske pravoslavne crkve. Iako to nije bio predmet istrage, da stvari budu još gore, dosta toga je ukazivalo da su i posle zvaničnog dolaska demokratije u tu zemlju, mnogi od njih, formalno ili neformalno, nastavili da rade za bugarske i strane vojne i civilne obaveštajno-bezbednosne strukture, a skoro niko od prvorazrednih bugarskih tzv. duhovnika nije bio van raznih, uglavnom prljavih, poslovno-političkih kombinacija.
Da li iko ozbiljno misli da je u Srbiji i drugim srpskim prostorima bilo i ostalo drugačije? Da UDB ili KOS nisu mnoge instalirali u vrh SPC-a ili na neki način privoleli da sa njima sarađuju? Dolazak, nesumnjivo velikog i čestitog, patrijarha Pavla i izostanak ozbiljnijeg javnog prozivanja kao u Bugarskoj, dao je šansu našoj crkvi da se evolutivno pročisti i konsoliduje, ali po onome što je danas na delu, očito je nije iskoristila.
Foto: Viber/Đedo – Odbranio si svetinje
Ne samo što je, verovatno više nego ikada pre, veliki deo njenog „vođstva“ utonuo u nove a neprilične poslovno-koruptivne kombinacije, već je i proporcionalno Vučićevom produbljivanju autokratije – i u paketu sa njom stvaranju kartel sistema centralizovanog kriminala i drugih vidova zloupotreba – SPC pala u kandže režima i više nego za vlade J. B. Tita.
Da je veći deo vrha SPC-a u Vučićevoj službi koliko i predsedništvo SNS-a, videli smo po odnosu prema njegovoj kosovskoj veleizdaji. Ako je srpska crkva morala u vezi sa nečim da reaguje i suprotstavi se vlastima, onda je to bio slučaj u kontekstu predaje i prodaje mentorima Prištine ostataka Kosova koje smo držali.
Uprkos tome zvaničnici naše crkve su ćutali ili i nastavili da zalivaju kult ličnosti Aleka bez Kosova, kao da su ugroženi tuđi a ne sprski interesi. Stiče se utisak da su ti ljudi, kojim slučajem, bili na čelu Pećke patrijaršije krajem 16, veka, oni bi, za „skromnu nadoknadu“, Kodža Sinan-pašu – koji je 1594. godine, kako bi slomio slobodarski duh srpskog naroda, naredio da budu spaljene mošti Svetog Save – proglasili za Svetog Sinana Ognjenog.
Ne zove bez razloga naš narod – i to ne samo njegov manji deo, apriori negativno nastrojen prema SPC, već i mnogi vernici – aktuelnog patrijarha, „Profitije Majbahški“. Ili pak episkopa Sergija – Vučićevog pulena iz vojvođanskog klana brata mu Andreja, na privremenom radu u BiH, koji se ovih dana pročuo povodom svog poltronskog teksta u prilog očuvanja Vučićeve antidemokratske i antisrpske diktature – „Dragan J. Vučićević sprske crkve“ (što je možda i neprijatniji „nadimak“ od patrijarhovog).
Da sada ne širim „spisak“, jer valjda ćemo i mi, pre ili kasnije, dobiti komisiju koja će se sistematski pozabaviti raznim zloupotrebama u našoj crkvi i ljudima koji iza njih stoje. I to pre svega zbog nje i značaja koji ima za sprski narod!
Mi vekovima nismo imali državu i tada je naša crkva bila ključna nacionalna institucija, iz čega dodano proizlazi njen savremeni značaj. Ona je jedina ustanova koja direktno održava kontinuitet sa našom srednjovekovnom državnošću i deluje na celokupnom srpskom prostoru, od zemalja gde smo autohtono stanovništvo do dijaspore.
Tako da se ne radi o „dugmetu“, već o prvorazrednom činiocu za ovaj narod. Opet, oni koji sada oličavaju SPC, njega od nje guraju mnogo više i uspešnije nego što su to ikada uspevale boljševičko-ateističke vlasti.
One, uostalom, možda i nisu imale interes da totalno marginalizuju crkvu, već im je bilo korisnije da donekle ograniče radijus njenog delovanja i u meri u kojoj je to bilo moguće iznutra je prepariraju kako bi i ona, bar asimetrično, služila njihovim interesima.
Svakako, mnogi čestiti duhovnici su se tome opirali te užasno postradali zbog toga, ali zato su oni bez časti profitirali kao što je slučaj i danas. Ipak, u igri koja je tada bila na delu, i „udbaši“ u crkvenim odorama, i njihovi političko-policijski šefovi, imali su interes da se prave da su crkva i država ideološki radikalno suprotstavljene. Dilovi su temeljno skrivani.
Danas, u okolnostima kada i SPC establišment, i Vučićev dvor, imaju istu ideologiju – lažni (jarbol) patriotizam – to više nije slučaj. Sada patrijarh i niz episkopa otvoreno, bez trunke srama i oportunističke obazrivosti, staju uz opskurni režim, te tako zagađuju našu i bez toga već prilično toksičnu duhovnu atmosferu.
Foto: Ilustracija
Time srpstvu i njegovom većinskom crkvenom okviru, prave veću štetu nego sve turske i boljševičke glavešine u proteklim vekovima, kada obično kažemo da smo bili potlačeni.
Sa „duhovnicima“ kao što su patrijarh Porfirije, episkop Sergije i niz njima sličnih – ako im verujući građani i sveštenici te monasi koji nisu deo njihovog kartel udruženja, ne stanu na put – SPC će stići do tog da će sve brojnije njene hramove „posvećivati“ skoro pa jedino Vučićevi „lojalnisti“ na partijskom ili mafijaškom zadatku.
Sinan-paša bi bio ljubomoran da može da vidi u kom smeru, „zaslugom“ koja nije njegova, ide srpska crkva!
