Svemir 25 – sa ljudima kao zamorčićima

Izvor:

Svemir 25

.Svetom  vladaju veoma vidljivi simptomi rasula. Kad životinjske vrste, pa i čovek  izgube potrebu za parenjem,odbranom svoje teritorije ,svojim neispunjenjem individue u okviru zajednice  one, kao i čovek, izumiru.

.Za proizvodnju takozvanog biogoriva koristiće  se  prehrambene sirovine. Ako se tako nastavi i  jednoga dana nestane  ugljendioksida iz atmosfere biće onemogućena fotosinteza, a samim tim i proizvodnja hrane.

.U bolnicama Velikoj Britaniji su posle instrukcije  da prilikom prijema muškarace obavezno pitaju   da li su trudni, pojavila se vest   da je na žensko odelenje jedne bolnice primljen takozvani transrodni muškarac, koji je tvrdio da je žena, a koji je kasnije silovao jednu pacijentkinju. Kada je u tu bolnicu došla policija osoblje je izjavilo da u tom odelenju nema muškaraca, te je stoga svako silovanje isključeno.

.Guverner Kalifornije Gejvin Njusom, (glavna zvezda „vouk” pokreta ) marljivo radi na usvajanju zakona kojim će se legalizovati ne samo abortus, nego i ubijanje vlastitog deteta nakon rođenja  od strane majke. Taj akt je već dobio stručni naziv „infanticid”.

.Da li  ljudi kao sofisticiranija bića poseduju dovoljno mudrosti i dovitljivosti da preokrenu nepovoljne trendove i izbegnu sudbinu glodara iz eksperrimenta Svemir 25 koji sledi. 

Još od onih vremana koja se mogu smatrati uvodom u moderno doba, kada su se oni dokoni i radoznali istraživači počeli baviti posmatranjem i tumačenjem ponašanja ljudi u određenim okolnostima, kao najprikladnije pomoćno sredstvo nametalo se poređenje sa ponašanjem raznih vrsta životinja u sličnim ili identičnim okolnostima i situacijama. U tu svrhu nije se ostajalo samo na posmatranju ponašanja životinja u prirodnim uslovima življenja, nego su i vršeni eksperimenti u kojima su pojedinačni primerci ili grupe određenih veličina stavljani u imitirane uslove kako bi se došlo do eventualnih paralela i podudarnosti sa ponašanjem ljudi u takvim uslovima.

Piše Milovan Šavija

Naravno da su pravu poslasticu predstavljali eksperimanti sa čovekovim najbližim pretkom na onoj takozvanoj evolucionoj uzlaznoj liniji razvoja i usavršavanja. A to je majmun, iz kojeg se prema Darvinovoj teoriji današnji moderni čovek, ili Homo sapiens, razvio. Mada je majmun zaista pokazao da poseduje, što se osobina tiče, dosta sličnosti sa svojim „rođakom” čovekom, ponekad se znalo desiti da je u tim eksperimantima, ali i posmatranjima njegovog ponašanja u prirodnim okolnostima, demonstrirao u nekim ne baš nevažnim domenima  čak i superiornost u odnosu na tog rođaka. Isto se tako znalo dešavati da su neke vrste životinja, koje se nalaze na mnogo nižoj tački one evolucione linije, pokazale zapanjujuću sličnost sa  ljudima, pogotovu kada se radi o ponašanju kolektiva ili zajednica u istovetnim okolnostima.

                                  O pacovskim utopističkim zajednicama

Polovinom prošlog veka naučnici su sve veću pažnju u svojim istraživanjima počeli da posvećuju sve izraženijem fenomenu prenaseljenosti. U pokušaju rešavanja tog problema naravno da su im kao najprikladniji medij za eksperimente služile životinjske populacije pošto su naslućivali da priroda koristi slične mehanizme kod  svih životinjskih vrsta  u regulisanju razmnožavanja, to jest populacijskog rasta. Najopsežnija istraživanja na tom polju izveo je Amerikanac Džon Kalhoun, koji je sa eksperimentima na pacovima započeo još krajem četrdesetih godina prošlog veka. Mada će se miševima i pacovima baviti narednih više od četiri decenije on se proslavio sa jednim eksperimentom  koji je izveden u periodu između  1968. i 1973. godine u Pulsvilu u državi Merilend (Poolesville, Maryland), a koji je u istoriji eksperimentisanja na životinjskim populacijama ostao upamćen pod šifrovanim nazivom Svemir 25.

(Kalhoun u Svemiru 25)

Pre tog eksperimenta Kalhoun je uglavnom eksperimentisao sa pacovima držeći ih u takozvanim „rajskim uslovima”, sa obezbeđenim obiljem hrane, u potpunoj  sigurnosti i odsustvu bilo kakve opasnosti, prateći pažljivo njihovo ponašanje, a naročito dinamiku rasta populacije. Pomenuti eksperiment  Svemir 25 započeo je tako što je u prostor predviđen da u njemu može komotno živeti 3000 životinja smestio četiri para miševa. U toj strogo kontrolisanoj mišijoj naseobini bili su obezbeđeni odvojeni prostori za boravak, zatim prostori na kojim je u svakom trenutku bilo obilje hrane, te mesta za interakciju i druženje. Temperatura je bila oko 20 stepeni Celzijusa, što se smatralo optimalnim za miševe. Dakle, bio je to pravi utopijski mišiji raj.

U početku se sve odvijalo upravo onako kako se i očekivalo. Tokom prvih 104 dana miševi su se uspešno prilagodili tim rajskom uslovima života. Obeležavali su svoju teritoriju i parili se na uobičajeni način, tako da se populacija udvostručavala svakih 55 dana, dostigavši brojku od 620 nakon 315 dana. Međutim, sa rastom populacije počinjale su da se primećuju devijacije u ponašanju. U prkos velikom prostoru koji im je  bio na raspolaganju okupljali su se u većom grupama, naročito u odeljcima predviđenim za uzimanje hrane. To je dovelo do naglog pada zainteresovanosti za parenje, tako da se rast populacije počeo usporavati svodeći se na trećinu od onog sa početka eksperimenta. Zatim je došlo do segregacije. Postepeno se izdvojila dominantna grupa koja je činila otprilike trećinu populacije, dok su ostale dve trećine igrale podređenu ulogu pokazujući daleko manju sposobnost društvene adaptacije od svojih predaka.

(U odsustvu grabljivica miševi bi se razmnožavali velikom brzinom)

Još 1. februara 1962. Kalhoun je u članĸu koji je objavljen u uglednom časopisu Scientific American pod naslovom „Gustina populacije i socijalna patologija“ sumirajući dotadašnje rezultate sličnih eĸsperimenata sa pacovima sĸovao termin „ĸolaps ponašanja“. Taj kolaps ponašanja se osim ispoljavanja čudnih neprirpdnih navika vremenom manifestovao u razvijanju raznih oblika devijacija. Miševi iz one inferiorne grupe su izgubivši samopouzdanje besciljno lutali, smatrajući se odbačenim. Kod mužijaka se razvila odbojnost i prezir prema ženkama, tako da su izgubili potrebu za parenjem, da bi se na kraju počeli međusobno tući. Dok su sa druge strane oni miševi iz superiorne grupe postajali sve agresivniji ispoljavajući nasilje bez ikakvog povoda ili motiva. Ponekad su silovali one inferiorne, koji su ne pružajući nikakav otpor pasivno podnosili iživljavanje. Ta silovanja ne retko su završavala sa kanibalizmom, bez obzira što je hrane bilo u izobilju. A osim silovanja pojavila se i homoseksualnost sa ostalim pratećim seksualnim perverzijama.

Pošto su mužjaci napustili svoje tradicionalne dužnosti ženke su, ostavši same u gnezdima, počele također da ispoljavaju agresivnost, čak i prema mladuncima. Zaboravivši svoje majčinske obaveze izgubile su postepeno potrebu za reprodukcijom i parenjem. Naravno da je to uticalo na pad nataliteta, dok je smrtnost među mladuncima porasla na preko  90%. Nakon toga formirala se posebna grupa takozvanih „lepih miševa”, koji su odbijali da se pare sa ženĸama ili da se bore za svoj prostor i koji su, povlačeći se u sebe, samo brinuli o hrani i snu. Tako su se vremenom formirale dve dominantne grupe glodara: takozvani „lepi mužjaci” i „izolovane ženke”, koji su činili većinu populacije Svemira 25.

Nakon 560 dana povećavanje populacije je potpuno zaustavljeno. To je označilo početak faze izumiranja, tako da je ta glodarska utopija počela polako da klizi ka potpunom iščeznuću. Okružene nasiljem, neprijateljstvima i potpunim odsustvom  parenja mlađe genercije su sazrevale nemajući prilike da se suoče sa primerima normalnih i zdravih odnosa. Bez predstave o parenju, roditeljstvu i obeležavanju teritorije te generacije miševa su, izgubivši u potpunosti predstavu o svrsi života,  provodile celokupno budno vreme jedući i pijući.

Nakon što je populacija dostigla maksimum od 2.200 počeo je strmoglavi pad, bez obzira što je hrane i dalje bilo u izobilju i što mišijoj utopiji nije pretila nikakava spoljna opasnost. Na početku 1973. u Svemiru 25 nije više bilo nijednog živog miša. Kalhoun međutim nije odustajao. I nakon tog eksperimenta izveo  je do kraja svog radnog veka još 25 sličnih eksperimenata sa istovetnim ishodom. Važno je na kraju još napomenuti da je jednom prilikom iz one grupe „lepih” miševa izdvojio nekoliko i stavio ih u potpuno drugačiju sredinu, gde se živelo normalnim i prirodnim životom. Bio je to pokušaj da se proveri da li bi se u miševima ponovo probudili prirodni nagoni ukoliko se vrate u zdravu sredinu. Međutim, relocirani miševi nisu pokazali nikakve promene u ponašanju koje su stekli u Svemiru 25. Odbijali su da se pare i ulaze u bilo kakvu interakciju sa normalnim miševima.

                                          Moguće paralele

Iz svih tih silnih eksperimenata Kalhoun je zaključio da miševi kao i ljudi svoju egzistenciju zasnivaju na identitetu i sopstvenoj svrsi u okruženju u kojem žive. Iskustva kao što su napetost, stresovi, anksioznost i nagon za opstankom prisiljavaju ih da se angažuju u društvu, to jest zajednici. Kada su sve potrebe zadovoljene i ne postoji nikakav konflikt sam akt života svodi se na zadovoljavanje najosnovnijih fizioloških potreba kao što su hrana i spavanje. Tu se po njemu radi o paradoksu života bez ikakvih aktivnosti i konflikata. Kada je život individue lišen osećaja za bilo kakvu potrebu, život gubi smisao, a individua nakon toga umire, prvo duhovno, a zatim i fizički.

(Šta ljudi mogu naučiti iz Kalhounove glodarske utopije?)

Mada su, prema Kalhounu, miševi prosta bića ona moraju razviti potrebu za parenjem, odgajanjem i podizanjem potomstva, odbranom teritorije i svojim ispunjenjem kao individue, ali i u okviru zajednice čiji su deo. Ako se takve veštine ne razviju individua  se neće reprodukovati, niti će pronaći svoju produktivnu ulogu u zajednici. Na takav način će izumreti ne samo miševi, nego i sve životinjske vrste, uključujući i čoveka. Jer individue bez razvijanja tih potreba gube vezu sa realnim svetom i svoju egzistenciju svode samo na zadovoljavanje fizioloških potreba. Drugim rečima, prema Kalhounu, neme ničega što ne bi sugerirlo da i ljudsko društvo, ukoliko bi njegovi članovi izgubili osećaj za te osnovne veštine i potrebe, kao i  brigu za druge, ne bi završilo isto onako kako su završili miševi u Svemiru 25.

Nakon neslavnog kraja glodarske utopije Svemir 25 Kalhoun je svoje utiske, zapažanja i zaključke o mogućim paralelama sa ljudskim društvom izneo 1973. u eseju naslovljenom „Smrt na kvadrat: eksplozivan rast i propast populacije miševa”. Taj rad nije zračio optimizmom zbog iznesenih sumornih izgleda o mogućim konsekvencama koje tadašnja preteća prenaseljenost i prilična zasićenost društva može imati na sudbinu čovečanstva. Jer, bilo je to vreme vijetnamskog rata, protesta i nemira, političkih atentata, hladnog rata i kineske kulturne revolucije. Javnost je bila zabrinuta nalazeći priličnu sličnost onoga što se događalo  Kalhounovim glodarima sa onim što se oko njih tada dešavalo. Pokolji i iživljavanja glodara u uslovima prenaseljenosti činili su se tada slikom u ogledalu društvenih potresa iz 60-tih i 70-tih, u kombinaciji sa nekontrolisanom urbanom ekspanzijom.

Međutim, u prkos tih sumornih slutnji proizašlih iz njegovih posmatranja,  Kalhoun ipak nije očekivao da se čovečanstvo nalazi na sličnom putu izumiranja. Mada je uočio neke paralele između propasti Svemira 25 i iskušenja kroz koje je u to vreme prolazilo čovečanstvo, on je verovao da ljudi kao sofisticiranija bića poseduju dovoljno mudrosti i dovitljivosti da preokrenu nepovoljne trendove i izbegnu sudbinu glodara.

Jer, iznad svega, ljudi poseduju nauku, tehnologiju i medicinu, uz pomoć kojih mogu da uoče uzročnost pojava, izbegnu nesreću, izleče rane i bolesti, te istražuju sredinu u kojoj žive.

                                                  50 godina kasnije

Rat u Vijetnamu će se završiti, jer svaki rat ima svoje uzroke, svoj početak i svoj kraj. Oni koji su se bunili protiv njega, bilo uz cveće i pesmu, bilo na uličnim protestima, su se neosetno utopili u omamljujuće izobilje potrošačkog raja, koje će neodoljivo podsećati na početak one mišije utopije, ali koji će poslužiti i kao savršena kulisa iza čije privlačne fasade će ratovi nastaviti da se ponavljaju u nedogled, kad god se za njih ukaže prilika ili potreba, tako da ih niko više neće ni primećivati, niti se buniti protiv njih. Ali osim ratova iza tih kulisa odigravaće se i procesi koji će također neodoljivo podsećati na onaj Kalhounov eksperiment sa miševima, i to na onaj njegov drugi, distopijski deo.

Jer, neće proći ni pola veka od kraja Svemira 25 a onaj kolaps ponašanja miševa će postajati sve vidljiviji i u ponašanju njihovih čovekolikih rođaka.

Pod okriljem histerične fobije od izmišljenih klimatskih promena započeće potera za ugljendioksidom (CO2). Smanjivanje njegove emisije će se pretvoriti u opsesiju, pa će se čak pomoću specijalnih uređaja isisavati iz atmosfere i deponovati u podzemna skladišta. Sagorevanje fosilnih goriva će se smatrati najvećom pošasti, a proizvodnja alternativnih goriva prioritetom, uz napomenu da će se za tu proizvodnju tog takozvanog biogoriva koristiti prehrambene sirovine. I uz još jednu napomenu da će, ukoliko se tim putem bude  nastavilo, jednoga dana kada ugljendioksid nestane iz atmosfere biti onemogućena fotosinteza, a samim tim i proizvodnja hrane. A  proizvodnja hrane će biti onemogućena i pre nego što iz atmosfere nestane CO2, jer uskoro neće biti na raspolaganju raspoložive plodne zemlje, pošto će čitava površina planete biti prekrivena solarnim panelima i vetrenjačama.

A dok te hrane još uvek ima, i to u izobilju, kao u Svemiru 25, ona se krijući i diskretno baca i uništava. U centralnoj provinciji Novorimske imperije, zvanoj Amerika, fabrike za proizvodnju hrane  na misteriozan način nestaju u požarima, i to do temelja, vrše se pokolji desetina milona peradi pod izgovorom one fantomske izmišljene zaraze zvane ptičiji grip, onemogućava se transport hrane i đubriva, a farmeri se stimulišu da uništavaju letinu i ne siju useve za novu. A da bi se uništavanje poljoprivrede ubrzalo i učinilo efikasnijim tajanstveni crnoberzijanski fondovi Blek rok (Black Rock) i Vangard (Vanguard) preuzimaju postepeno potpunu kontrolu proizvodnje i distribucije hrane, i to ne samo u centralnoj provinciji, nego i  čitavoj imperiji.

Međutim, kolaps ponašanja, barem u onoj humanističkoj varijanti, ne sastoji se samo od sečenja grane na kojoj se sedi, to jest postepenom onemogućavanju proizvodnje hrane i energije. Važan aspekt tog procesa je i ideološki. Može se reći da ideologija, kao sistem određenih ideja koje zastupa pojedinac ili grupa, prati čoveka kroz čitavu istoriju. Ti sistemi su  dovodili do uglavnom benignih pojava, kao što su stvaranja lažne svesti ili iskrivljene slike stvarnosti, ali su ona zloćudna masovna ideološka zastranjivanja započela tek sa marksizmom, koji je kao  ideološki sistem rođen u 19-om veku, a svoje prve praktične eksperimente izveo u 20-om veku, da bi u svoju zrelu i završnu fazu ušao u 21-om.

U početku je osnovna poluga marksističke strategije bila stvaranje konflikta između sukobljenih antagonističkih klasa, čije sukobljavanje je trebalo da vodi društvo ka prosperitetu. Kako je ljudsko društvo vremenom postajalo sve kompleksnije, tako se širio i spektar mogućih konflikata između rastućeg broja klasa, transformisanih u razne grupe, uglavnom manjinske. Novovekovni marksisti su nekadašnji sukob obespravljene većine, to jest proleterijata, protiv manjinskih vlasnika sredstava za proizvodnju pretvorili u sukob između širokog spektra manjinskih grupa protiv navodne većine, koju su u stvari činili neutralni, ali uglavnom belci. Tako su neomarksisti onaj njima tako životno važan konflikt pretvorili u rasni, gde su s jedne strane bili belci, a s druge homoseksualci, lezbejke, transrodne osobe bilo kojeg pola, crnci i svi oni čija boja kože nije bela, ali i belci ukoliko se opredele za jednu od manjinskih grupa.

(Čuvenom Miltonu Fridmanu je još davno bilo jasno da je marksizam  preživeo zahvaljujući američkim univerzitetima)

Ta inovirana vrsta konflikta dobila je stručni naziv „vouk” (woke), koji je nekako spontano ušao nepreveden u sve svetske jezike, jer ga je u stvari nemoguće, ali i nepotrebno prevoditi.  Najnovija istraživanja su pokazala da u 23 od 25 medicinskih škola u Americi umesto medicini studente uče ili bolje rečeno indoktriniraju  „vouk” idiotizmima, kao što su rasne teorije o uništavanju bele rase ili CRT – critical race theory. Za medicinskim ne zaostaju ni pravne škole na kojima se studenti više ne uče vladavini prava, već vladavini onoga što padne na pamet promoterima „vouk” ideologije. Način na koji  se promoviše „vouk” nije akademski već urlanjem, psovanjem i pretnjom fizičkim obračunom.

A kako izgleda atmosfera na današnjim severnoameričkim visokoškolskim ustanovama može se videti iz konkursa za jedno mesto doktoranda na Fakultetu za geografiju, prirodnu sredinu i održivi razvoj univerziteta Voterlo u Kanadi. Za to mesto mogle su se prijaviti samo žene, uključujući i one koje pokazuju istopolnu privlačnost, transrodne osobe, te osobe sa dva duha, to jest one osobe koje se osećaju istovremeno kao muškarci i žene.  Muškarci, belci su se mogli prijaviti jedino ukoliko se oblače i šminkaju  kao žene, te nose perike.

Svakako da nije nevažno napomenuti da se milijarde dolara svake godine  donira  u organizacije širom sveta, kojih trenutno ima preko 1200, a koje se bave promovisanjem takozvanog „Planiranog roditeljstva”, ali i ostalih „vouk” inovacija. A kako bi planirano roditeljstvo trebalo da izgleda može se naslutiti ako se malo pažljivije posmatra sve ono što se događa u američkim obrazovnim institucijama.

Američka deca već odavno ne uživaju više u svojoj nevinosti, već su sve više opsednuta rezanjem svojih genitalija i uzimanjem lekova koji stimulišu promenu polnih obeležja u nastojanju da se priključe kultu „duginih boja”. Njima te perverzije svakako ne bi padale na pamet da godinama nisu izloženi pritisku i pranju mozgova od strane onih koji bi trebalo da se brinu o njihovom odgoju i dobrobiti, a koji su u svojim bolesnim glavama zamislili da Ameriku što pre pretvore u Sodomu i Gomoru. Školski programi, medijski sadržaji, vladine zvanične preporuke i korporativna propaganda su na perfidan način osmišljeni da vode decu i omladinu ka nepovratnoj degeneraciji. Naravno da je i taj aspekt kolapsa ponašanja dobio svoj stručni naziv, a go je „gruming” (grooming), koji kao i „vouk” nije moguće, ali ni potrebno prevoditi, već ga  dobro upamtiti da se zna o čemu se radi kada uskoro takve pojave postanu deo svakodnevnice na čitavoj planeti.

A da takve pojave nisu strane ni odraslima pokazuju izveštaji koji se sve češće pojavljuju i u medijima glavnog toka. Tako su neke od asocijacija državnih bolnica u Velikoj Britaniji počele da daju instrukcije bolnicama da prilikom prijema muškaraca obavezno moraju sa im postave pitanje da li su trudni. Dok je veliki publicitet stekla vest da je na žensko odelenje jedne bolnice primljen takozvani transrodni muškarac, koji je tvrdio da je žena, a koji je kasnije silovao jednu pacijentkinju. Kada je u tu bolnicu došla policija osoblje je izjavilo da u tom odelenju nema muškaraca, te je stoga svako silovanje isključeno. Sličan slučaj dogodio se u američkoj državi Nju Džerzi, ali u ženskom zatvoru Edna Mahan, gde su dve zatvorenice ostale trudne nakon što su imale seksualni odnos sa jednom transrodnom zatvorenicom. A kao šlag na sve to studentima medicine na Univerzitetu Nepier u Edinburgu (Edinburgh Napier University – ENU) se predaje da i muškarci mogu biti trudni, te shodno tome dobijaju instrukcije kako se vrši porođaj muškaraca kroz njihove genitalije.

                                                      Epilog

Nakon podsećanja na eksperiment Svemir 25 i pažljivog osmatranja svega onoga što se u svetu dešava 50 godina kasnije nije isključeno da će ne mali broj savremenika tih dešavanja osetiti zabrinutost, i to mnogo veću od one koju su osetili savremenici onih vremena kada je Kalhoun vršio svoje eksperimente sa glodarima. Činiće im se čak da Kalhoun i njegovi savremenici nisu uopšte imali razloga za brigu. Jer, šta je jedan rat i nekontrolisana urbanizacija gradskih periferija u poređenju sa ratovima koji se nižu jedan za drugim, pa se čak i preklapaju, dok su u njihovoj senci svakojake perverzije u potpunosti onemogućile normalnu percepciju stvarnosti. A ona Kalhounova vera u nauku, tehnologiju, medicinu i sofisticiranost ljudskih bića činiće im se naivnom, posmatrajući kako su te iste nauka i medicina pod kontrolom tih sofisticiranih bića, umesto da čoveku pomognu i olakšaju život, postale glavni motori njegovog istrebljenja.

Kada se na sve to doda činjenica da hladni rat još uvek traje i da je danas mnogo zlođudniji od onog iz 60-tih i 70-tih, jer se za njegovo funkcionisanje i održavanje koristi daleko veća i opasnija količina fobije, mržnje, i nacističke rasne isključivosti, a da je Kina ponovo krenula sa eksperimentima u kojima će, kako se čini, biti mnogo više žrtava nego u onim Maovim, onda je sasvim moguće da bi se svedocima ovog današnjeg horor vremena one  60-te i 70-te mogle uz pomoć nostalgije učiniti čak i romantičnim.

Ukoliko bi neki ipak pomislili da je poređenje Kalhounovog eksperimenta sa savremenim dešavanjima  preterano treba samo da se osvrnu na dvogodišnji teror i iživljavanje globalističkih elita nad celokupnim stanovništvom planete, koji nažalost još uvek traju, i uporede ih sa onim agresivnim ispoljavanjem nasilja superiorne manjine nad inferiornom većinom, koja je, u onom eksperimentu sa miševima, ne pružajući nikakav otpor pasivno podnosila iživljavanje, pa bi im onda valjda trebalo biti jasno da tu nema nikave razlike.

A ako im ni to nije dovoljno da se uvere da se danas ljudima dešava upravo isto ono što se dešavalo miševima u Svemiru 25, treba samo da uzmu u obzir da jedna od glavnih zvezda „vouk” pokreta, guverner Kalifornije Gejvin Njusom, marljivo radi na usvajanju zakona kojim će se legalizovati ne samo abortus, nego i ubijanje vlastitog deteta nakon rođenja  od strane majke. Taj akt je već dobio stručni naziv „infanticid”. Ne treba sumnjati da će Njusom ostvariti svoj naum i tako legalizovati  „infanticid”, kao što je akt sličnog imena, genocid, već odavno legalizovan ukoliko služi sprovođenju u delo „vouk agende”. Tako će žene uskoro moći da rade sa svojim „nakotom” isto ono što su mišice radile sa svojim u poodmakloj fazi eksperimenta Svemir 25. Jer, također ne treba sumnjati da će takav zakon ukoliko prođe u Kaliforniji veoma brzo, što milom, što silom, biti usvojen i u ostalim delovima propadajuće imperije, kao uostalom i svi ostali propisi koji padnu na pamet američkim „vouk” marksistima.

(Žene mišice)

U kontekstu tih sve vidljivijih simptoma opšteg rasula nije nevažno skrenuti pažnju  na još jedan važan aspekt tradicionalne marksističke doktrine, a to je da se kroz  destrukciju morala, religije, verovanja, kulture i porodice čitavo društvo raspada u paramparčad koja se onda koriste za izgradnju novog, po meri i zamisli rušitelja. S obzirom da su slični eksperimenti sprovedeni u prošlom veku završili katastrofalno, onda je više nego sigurno da i ovaj najnoviji, koji trenutno sprovode neomarksisti 21-og veka, neće proći bolje od onog Kalhounovog sa miševima.

Na kraju ostaje da se danas ispuni još samo jedan detalj, pa da se Svemir 25 u potpunosti ponovi, ovovoga puta sa ljudima kao zamorčićima, a to je njihovo potpuno izumiranje. Zbog toga se čini da se današnje generacije mogu smatrati pravim sretnicima jer im se pružila jedinstvena prilika da budu svedocima mogućeg istorijskog  konačnog dokazivanja da je jedan eksperiment sproveden na životinjama u potpunosti primenjiv i na ljude.

Ukoliko istoriju smatramo učiteljicom života onda je sasvim evidentno da sa sa novorimskom imperijom događa upravo isto što se nekada događalo sa starim Rimom. Poput Svemira 25, razjedena je bezumljem, razvratom, perverzijama i otsustvom bilo kakvog racionalnog smisla daljeg postojanja. A ako se oslonimo na starozavetnu priču o Sodomi i Gomori, onda bi paralela sa Svemirom 25 bila savršena. Zbog toga će biti zaista interesantno pratiti rasplet, to jest finale još jednog od eksperimenata, kojih je bilo ko zna koliko u dugoj povesti čovečanstva i koji su se po pravilu završavali katastrofama. Da li će se pojaviti neki novi „varvari”, kao 476. i dokrajčiti Novi Rim, te tako spasiti čovečanstvo, ili će njegov pozamašni deo nestati u nuklearnoj kataklizmi u kojoj su završili Sodoma i Gomora, kako veruju neki istoričari, i na šta podsećaju opisi iz Starog zaveta, ostaje da se vidi. Treća mogućnost se za sada ne nazire.

0 0 glasovi
Glasanje za članke

Ostavite komentar

0 Komentari
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare