Zoran Lutovac stečajni upravnik DS: “Pa šta ako se i raspadne Demokratska stranka?”
Demokratska stranka – vreme je za novu energiju
Kada je obnovljen rad Demokratske stranke 1990, u vreme prvog predsednika prof. dr Dragoljuba Mićunovića, ljudi koji su se učlanjavali voleli su DS. Voleli su sliku koja je o njoj stvorena. Verovali su da ona okuplja obrazovane ljude, tolerantan i miroljubiv svet koji je sposoban da donese demokratiju i raskine s komunističkim nasleđem.
Zoran Đinđić je doneo novu energiju i harizmu kojom je pridobijao demokrate. Elan članova DS podignut je na nivo spremnosti za odsudnu borbu s Miloševićevim režimom. Đinđić je pred članove DS postavio kao obavezu, kao generacijsku misiju modernizaciju razorene zemlje i povratak Srbije u život razvijene Evrope.
Izbor Borisa Tadića za predsednika Demokratske stranke donosi najveću podršku i najveću moć Demokratske stranke od obnove njenog rada. Tada počinju da se dešavaju promene u strukturi DS. Sve je više bilo onih koji su se učlanili u vlast, misija je počela da bledi. Kada je Tadić napravio koaliciju sa SPS-om, većina članova je to prihvatila, mada nevoljno: jedni verujući da je to cena reformisanja Srbije, drugi verujući da je vlast sama po sebi vrednost koju valja čuvati.
Na izborima održanim 2012. Demokratska stranka je ostvarila solidan rezultat, imala je samo 2% manje glasova od SNS-a. Sa strankama s kojima je bila u koaliciji od 2008. do 2012. imala je čak i više poslanika nego u prethodnom mandatu. Koalicione stranke su promenile političke partnere i pridružile se Vučiću.
Bes kojim se Vučićev režim obrušio na Demokratsku stranku, hapšenja uglednih ljudi, pritvori i dugotrajni sudski procesi i potom oslobađajuće presude, medijski topli zec kroz koji su prolazili članovi DS-a, ponude za “oprost grehova” u zamenu za podršku SNS-u iznova menjaju sastav Demokratske stranke.
Karijeristi se učlanjuju u novu vlast, beže i oni koji su nespremni da plate cenu suprotstavljanja autoritarnom režimu. Biti član DS postaje realna prepreka za normalan život. Zapošljavanje, napredovanje, a često i opstanak u službi, poslovi na tenderima, subvencije za poljoprivredu, osnivanje sopstvenog posla i sve drugo što predstavlja bilo kakav kontakt sa državom postaje nedostupno za članove Demokratske stranke.
Smenjuju se četiri predsednika posle Tadića, ali nijedan ne uspeva da zaustavi pad rejtinga. Javnost je zasuta porukama o “žutim lopovima, svi su isti, hoćemo nova lica”. Uobličava se ideja da je potrebno napraviti novu organizaciju koja može da zameni DS, ali da nije DS. Neki bivši stranački lideri na tragu tih ideja osnivaju svoje stranke.
Ova ideja nije strana ni nekima u sadašnjem rukovodstvu DS-a. Kako protumačiti izjavu Zorana Lutovca koju je, prema svedočenju Boška Jakšića objavljenom u Politici, dao povodom opaske da postoji opasnost da se DS raspadne: “Pa šta ako se i raspadne”? Kako protumačiti izjavu koju je zaposlenima dao blizak Lutovčev saradnik, funkcioner DS: “Zar niste shvatili da je Lutovac stečajni upravnik stranke”?
Kada se tome doda da je novac koji je Dragan Đilas uplaćivao Fondaciji “Ljuba Davidović” jer se odrekao kamate za preuzeti otkup dela dugova u poslednjih nekoliko godina bio jedini prihod na koji se stranka oslanjala, a da su budžetska sredstva, koja je pritom Vučićeva vlast značajno smanjila, odlazila na pokriće preostalih dugova, postaje jasno da je stranka i finansijski ugrožena. Od predsednika stranke uzalud je očekivana strategija rešavanja finansijskih problema.
Potpuno podređivanje DS-a Savezu za Srbiju, donošenje odluka izvan organa DS i opstrukcija realizacije odluke o ujedinjenju u “veliku” Demokratsku stranku, bili su alarm brojnim članovima Glavnog odbora DS da otvore temu o politici koju vodi rukovodstvo. Zoran Lutovac uporno odbija da se o tome razgovara. Kritičare naziva “vučićevcima”, “plaćenicima”, “pučistima”.
Umesto razgovora o sadašnjosti i budućnosti Demokratske stranke, Lutovac forsirano iz stranačkih organa udaljava sve koji imaju drugačije mišljenje i priprema Skupštinu DS na kojoj će glasati samo oni koji njega podržavaju. O tome svedoči i neoprezna izjava potpredsednice Dragane Rakić, koja kaže da će se menjati Statut DS kako bi se obezbedila većina. Lutovac odnosi pečat stranke, napušta sedište stranke, pokušava da zatvori centralu i izbaci zaposlene i funkcionere iz nje. Svaki pokušaj potpisnika predloga za sazivanje Izborne skupštine da razgovaraju s Lutovcem on odbija ili ignoriše. Dopis koji je nazvan “Predlog za dogovor” i upućen Lutovcu kao inicijativa za razgovor, ostaje bez odgovora. Lutovac bez ikakvog osnova suspenduje 15 zaposlenih u Sekretarijatu stranke. Ne zanima ga što ti zaposleni nisu primili platu ni za vreme pre suspenzije ni posle njenog isteka.
Kao odgovor na probleme, Lutovac najavljuje “reformu stranke”, koja u praksi znači raspuštanje neposlušnih odbora, isključenja, suspendovanja i smene članova. Nedavno je u jednom danu isključeno 43 člana. Izbegava da na dnevni red stavi inicijativu 134 člana Glavnog odbora koji imenom i prezimenom i svojim potpisom zahtevaju neposredne izbore. Zahtev za neposredne izbore baziran je na činjenicama koje nije moguće zanemariti:
• Lutovčev “pobednički tim” se raspao, od pet potpredsednika samo dvoje je ostalo uz njega.
• Statutarna komisija, koja ima identičan legitimitet kao predsednik, više puta kao nestatutarne poništava odluke organa stranke, na šta predsednik reaguje optužbama i suspendovanjem članova komisije.
• Raspušten je Gradski odbor Beograda bez ikakvog obrazloženja i rešenja o raspuštanju. Kada Gradski odbor zatraži tumačenje od Statutarne komisije, ponovo biva raspušten. Zašto, ako je prvi put bilo regularno?
• Raspušteno je 84 opštinskih i gradskih odbora, postavljeni su poverenici, često iz drugih gradova, ne sprovode se izbori za opštinske odbore, a morali bi u roku od šest meseci. Poverenici se biraju po principu lojalnosti, mimo Statuta postaju članovi Glavnog odbora.
• Raspuštena je Demokratska omladina i prvi put DS nema organizovan stranački podmladak. Slična je situacija i s Forumom penzionera.
• Opstruira se ujedinjenje DS sa Socijaldemokratskom strankom i strankom Zajedno za Srbiju, uprkos jednoglasno donetoj odluci.
• Ne postoji politička ocena i analiza bojkota izbora u kojem je u ovom izbornom ciklusu DS učestvovala u okviru SzS-a.
• Nema mobilizacije članova, o čemu rečito govori podatak da je do prvog jula ove godine uplaćeno samo 220 članarina, a nisu je platili ni predsednik stranke ni predsednik Izvršnog odbora.
• Prvi put u svojoj istoriji dugoj trideset godina DS nema nijednog poslanika i nijednog odbornika, te nikakvih prihoda po tom osnovu. Sredstvima iz budžeta DS je mogla za desetak meseci izaći iz blokade, ali tih uplata više nema. Izostanak budžetskih prihoda doveo je do toga da ovih dana izvršitelji popisuju stvari i iseljavaju odbore DS iz prostorija.
Zahtev za neposredne izbore je pokušaj očuvanja samostalnosti Demokratske stranke i pokušaj da se pokrene novi aktivizam onih koji veruju u neophodnost političkog delovanja DS. Stranka je dužna da neguje demokratiju u svojoj organizaciji, a to znači da se odupre i svom predsedniku kad pokuša da je potčini. Ne ulazeći u opravdanost, Lutovčeva odluka da DS pristupi Ujedinjenoj opoziciji primer je samovolje predsednika jer je jedino Glavni odbor ovlašćen da donosi takve odluke. Demokratska stranka je takođe dužna da javnosti Srbije demonstrira način na koji se rešavaju politički problemi, da pokaže da se odgovornost za rezultate rada proverava na poštenim izborima, pre svega u sopstvenoj stranci. Tako se gradi kredibilitet koji nedostaje na političkoj sceni Srbije.
Ovo je možda poslednji pokušaj da se politički život u strankama odvija na način da stranke pripadaju članovima, a ne liderima ili finansijerima. Za trideset godina rada DS nije pristajala da pripada ni predsednicima ni finansijerima. Stoga su neposredni unutarstranački izbori, zakazani za 26. septembar, prvi neophodan korak na putu ozdravljenja Demokratske stranke.
Izvor: Novi magazin
