Glumci Srba, nastali krajem devedesetih, dok su nizali kućice po velegradima, primorjima, planinama, mnoge se kuće zatreše…
Dogmatičari, praktičari rekonekcije, brisači istorije i ostalo životinjsko carstvo
Nastala su neka nova zanimanja na samom kraju devedesetih godina prošlog veka, odnosno, to im je začetak: Glumci Srba, i nekih drugih naroda. Svako sa svoje strane Drine.
Naprasno su se setili religije kojom su zamajavali sitne životinjke, dok su preko te iste Drine valjali oružje jedni drugima, trljajući ručice i gladeći džepove.
I dok su nizali kućice po velegradima, kućice po primorjima, kućice po planinama, mnoge se kuće zatreše. Neke zbog pogibija, neke zbog nemaštine.
Ono što ostade, rešiše da satru još jednom.
Isti glumci naroda, izvedoše još jednu predstavu na daskama života.
Teritorija se stiče ili gubi ratom ili prodajom, odnosno kupovinom, a mi poklanjamo, jer tako nas uče. Kažu glumci Srba, to je za naše dobro. Čuvaju nas sad i od pandemije, jer mi smo beslovesna bića, sami se sačuvati ne znamo, a njima su, eto naši životi preči nego nama samima. Kao i 99′ što su bili uostalom.
Dodeljuje im ta njihova religijska tvorevina, ordenje za njihove najviše zasluge. Plaćaju ga doduše, morskim plodovima, brodskim podovima, skupim automobilima, i gradnjom hramova, ali ordenu se u poreklo gleda.
I da bi ostali u svojim ulogama što duže, poručiše statiste, razne individue, bez znanja, bez logike, da dogmatiče i prenose reč Glumčevu sa težnjom da narod vrate u gotiku.
Glumci Srba, nastali krajem devedesetih
Šta drugo i može narod koji nikada nije imao humanizam i renesansu, nego da se sa sevdahom priseća slavnih mučenja, progona i spaljivanja? Da drukčije od sebe smatra jereticima?
Statisti, za malo ćara ili korisnog idiotluka, zavedeni lažnim dogmama, šire mesijsku reč, leče na daljinu podobne, a nepodobne bar u svojim imaginarnim scenarijima spaljuju kao veštice na ogromnim lomačama.
Ipak sve je to u redu, jer istorija je ono kako se dogovorimo. Nju određuje onaj koji pobedi, mada i gubitnici mogu makar repliku da daju.
Ali oni još nisu pobedili, a na naše oči, istu brišu.
Pričaju bajke i izmišljene anegdote, izvrću činjenice, a sa takvim žarom kao da su pre 600 i kusur godina posekli Murata.
Razne vračare, gatare, proročice, čitači prošlosti, poznavaoci univerzuma, šaptači duhova izmileli su iz svojih mišjih rupa, da prodaju muda za bubrege. Pričaju lažne priče, kite se lažnim zlatom, imaju lažne duše i postoje samo sa jednim ciljem. Da glume.
Neki od njih nesvesni su koliko zla čine… I koliko su već učinili zadojeni mržnjom serviranom u predstavi u kojoj su statisti, rešeni da gumicom obrišu, sve ono što im nije po volji. Rešeni da zaglupe, zatupe i zatru samilost i dobrotu.
Kakvi smo danas, takvi ćemo biti doveka
Ana Obradović je majka, supruga, diplomirani inženjer tehnologije, političar, revolucionar i nije do sad utvrđeno ko je plaća. U svakom slučaju, pročitali ste tekst Ane Obradović, budućeg, prvog, u skorijoj istoriji, strejt predsednika vlade, potom predsednika Mini Šengena, Maxi Srbije a i šire, i jedine osobe koja može dovesti do toga da se Vučić sjebe niz basamci.
Glumci Srba, nastali krajem devedesetih
