“Treba imati želudac”: Ko je sve od srpskih političara štrajkovao glađu?

Izvor:
RT Balkan, Foto: Ilustracija

Rekorder po dužini gladovanja je Vojislav Šešelj koji je “u cugu” bez hrane i vode izdržao čak 48 dana i tako potvrdio izreku da “treba imati želudac za politiku”

Štrajk glađu jednog od nosilaca liste Srbija protiv nasilja Miroslava Aleksića svojevrsni je rekord – ne pamti se da je neko “gladovao” svega petnaestak minuta. Jer uprkos tome što je njegova koleginica, potpredsednica Stranke slobode i pravde Marinika Tepić obznanila da oni u štrajk stupaju zajedno, Aleksić je brže bolje rekao da od toga nema ništa, iz prostog razloga što on posti.

Suze koje je Dragan Đilas prolio, dakle, zalile su samo Marinikine nepojedene obroke, budući da Tepićka i dalje ostaje istrajna u svojoj nameri i već četvrti dan ne uzima hranu. Ona je trenutno pod stalnim nadzorom lekara, a kako kaže, oseća se “solidno”.

Ne znamo da li je u štrajku i dalje “rođeni Beograđanin sa Vračara” Karlo, koji je takođe pre nekoliko dana započeo svoju metaboličku pobunu ispred RIK-a, gde je došao “sa psom i ćebetom”, ali je izvesno da Marinika koja kaže da nije “gladna hrane” već da je gladna “slobode i pravde, života” – u svom odricanju nikako nije usamljena.

Od sinoć gladuju još dve poslanice Stranke slobode i pravde, Jelena Milošević i Danijela Grujić, a kolektivnoj “dijeti”, kako je najavljeno, priključiće se i Janko Veselinović i Željko Veselinović.

Štrajk glađu kao metod političke borbe neki nazivaju “očajničkim potezom”, a za druge je pak “mala cena u borbi za ideale”. A idealista je, čini se, oduvek na srpskoj političkoj sceni bilo mnogo, pa je tako veliki broj političara koji su bili spremni da se žrtvuju do poslednjeg zalogaja.

Najduže gladovao Šešelj
Printscreen

Malo bi ko, tako, pomislio da je političar koji je najduže gladovao – lider Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj.

Prvi put, on je hranu odbijao dok je 1984. godine bio na robiji u Sarajevu. Za 48 dana štrajka izgubio je šesnaest kilograma i “zaradio” tuberkulozu bubrega.

“Ali, ako imate neki ideal kojim se rukovodite u životu, vredno je žrtve”, govorio je Šešelj.

Ni ubeđivanje pa ni “podmićivanje” najukusnijim pastrmkama – ništa nije navelo srpskog političara da od svog plana odustane. Osam dana je potpuno gladovao, a onda ga je zatvorska uprava stavila na infuziju.

“Posle dvadeset dana moja krvna slika i urin bili su u očajnom stanju i onda su odlučili da me hrane silom, sondom. Odveli su me u ambulantu, saopštili mi kakvo mi je zdravstveno stanje, da mi je život u opasnosti, i da će morati na silu da me hrane, da mi unesu hranu u želudac. Ja sam to odbio, počeo sam da se otimam, četiri-pet policajaca sam počeo da razmičem, ne znam ni sam otkud mi tolika snaga u tom trenutku. Vezali su me, stavili na krevet. Ja sam prvo zatvarao usta, onda su mi začepili nos pa sam morao da dišem kroz stegnute zube. Razmakli su ih konačno, stavili mi levak između zuba i počeli da sipaju supu. Posle se nisam otimao”, svedočio je 2003. godine Šešelj u razgovoru za “NIN”, malo pre svog odlaska u Hag.

Svega tri godine kasnije, lider radikala je u pritvoru, ponovo stupio u štrajk glađu.

Ovoga puta, hrane se uzdržavao 27 dana, zbog toga što je tužilaštvo zatražilo da mu bude oduzeto pravo da se brani sam i nalagalo da njegova prava brani branilac koji bi bio ponjihovoj volji. Pio je samo vodu, prestao da uzima lekove za visoki pritisak i odbijao svaku vrstu medicinske pomoći – sve dok njegovi zahtevi nisu ispunjeni.

“Šešeljevo pravo da se brani sam je osnovno pravo svakog čoveka i naravno da mi je drago što je Vojislav Šešelj izbegao sudbinu Slobodana Miloševića, to jest da ga ubiju u tom tribunalu”, komentarisao je tada sadašnji ministar spoljnih poslova Ivica Dačić.

Nikolić nije jeo osam dana
Ilustracija

Ako mislite da Šešeljeva žrtva nije bila velika jer se on odricao “samo” zloglasne zatvorske hrane, zamislite kako je bilo Tomislavu Nikoliću, čija je supruga Dragica, ako je verovati Nemanji Šaroviću, znala da spremi “masnu, vruću, četničku gibanicu”.

Jer svega nekoliko godina kasnije i Nikolić je krenuo stopama svog nekadašnjeg lidera. Te 2011. godine, kao predsednik u to vreme najjače opozicione stranke, Nikolić je rešio da štrajkuje sve dok predsednik Boris Tadić ne raspiše izbore.

“Ja od jutros ne uzimam vodu i hranu. Za borbu za bolju Srbiju i nudim poslednju poruku Tadiću: ako mi se nešto desi raspiši izbore za građane Srbije koji će živeti i bez mene i bez tebe”, poručio je tada Nikolić.

Na molbu patrijarha Irineja, nekoliko dana kasnije počeo je da uzima vodu. Odluku predsednika Tadića da ga tokom štrajka obiđe, on je, kako je govorio, shvatio kao “srpski običaj” i pošto nisu postigli dogovor, nastavio da odbija hranu. Ni Tomino teško stanje, kao ni suze njegove supruge Dragice, nisu tada omekšale srce Dragana Đilasa koji je ovih dana plakao zbog Marinike.

Nikolićev štrajk on je tada ocenio kao “ličnu odluku”, i poručio da tada vladajući DS nema mehanizam da ga odgovori od štrajka. Čovek koji je podržao odluku svojih političkih saboraca da ne uzimaju hranu, kritikovao je Nikolićeve saradnike poručujući da je njihova dužnost bila da ga odgovore od štrajka.

Toma je, međutim, spojivši post i štrajk glađu izdržao do Uskrsa – nakon izlaska iz bolnice pričestio se i omrsio vaskršnjim jajetom u crkvi. Aleksić za koga su ove dve stvari nespojive, tada je bio član URS-a čiji je lider Mlađan Dinkić u vreme Nikolićevog štrajka imao moto da “nikada ne bi legao u krevet da bi ostvarivao svoj cilj”.

Naprednjački kontraštrajkovi

Kao političko oružje, štrajkove glađu koristili su i brojni drugi akteri sa domaće scene.

Vuk i Danica Drašković su juna 1993., nakon hapšenja i prebijanja proglasili štrajk glađu do smrti, a priključili su im se i drugi članovi SPO. Hranu su odbijali sve dok tadašnji predsednik Slobodan Milošević nije potpisao odluku o aboliciji, odnosno o njihovom oslobađanju od krivičnog gonjenja.

U novembru 1996. godine, Zoran Đinđić je, kako se pričalo, u znak protesta zbog nepriznavanja rezultata lokalnih izbora najavio da će poslanici koalicije Zajedno u Skupštini Srbije iskoristiti isti metod, ali ga je, u tom polju očigledno iskusni Drašković, navodno ubedio da se umesto neuzimanjem hrane, bori protestima.

Pre nekoliko godina, štrajk su najavili, pa se predomislili i Goran Vesić , Aleksandar Vulin i Aleksandar Martinović. Razlog zbog koga su zamalo ostali gladni bio je, kako su tvrdili “huliganizam” opozicije.

Printscreen

Martinović je, međutim bio uporan da uđe u istoriju. Prvi poznati štrajk glađu u kome su učestvovali predstavnici vlasti, započeli su, godinu dana kasnije upravo on i njegova koleginica Sandra Božić, tražeći da tužilaštvo pokrene istragu protiv lidera Dveri Boška Obradovića – koji je u to vreme i sam štrajkovao glađu.

Usamljeni Boško

Kada je samostalni poslanik Miladin Ševarlić na stepeništu Narodne skupštine počeo da odbija hranu tražeći da se pokrene skupštinska rasprava o povredama teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije i nepoštovanju Rezolucije 1244 o Kosovu, buntu se, naime, priključio i Boško tražeći da vlast pozove opoziciju za pregovarački sto.

“U utorak, u desetom danu štrajka glađu, zapravo je samo bilo ostalo da se vidi kada će Boško Obradović da kolabira ili lekari da ga odvedu na infuziju pre nego što svom telu nanese neku veću štetu.

Printscreen

Nijedan njegov zahtev nije ispunjen, nije dobio masovnu podršku građana, vlast se nije ni zaljuljala, a kamoli potresla, predstavnici Evropske unije nisu se bili naročito uzbudili. Boško je posmatrao kako ispred Skupštine život nesmetano teče ka ‘lažnim’ parlamentarnim i lokalnim izborima zakazanim za 21. juni, koji će zacementirati vlast Srpske napredne stranke i njenog predsednika”, pisalo je “Vreme” 2020. godine.

Najizdržljiviji je bio želudac lidera “Dveri”. Ševarlić je gladovao dan, Martinović dva, a Obradović, kome se u protestu pridružio i kolega Ivan Kostić, bez hrane je izgurao deset dana.

“Bez hrane se može, bez slobode ne. Ima i drugih načina da se ova borba nastavi”, tvrdio je tada Obradović, koji je, čini se, najavljujući da napušta lidersku funkciju u stranci, odustao od borbe.

Ana Vuković

0 0 glasovi
Glasanje za članke

Ostavite komentar

0 Komentari
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare