Korupcija osnovna pokretačka snaga: Misterije sorabijskog ministarstva kulture ili (ne)kultura stanuje ovde

Izvor:
Politički.rs, Foto: Printscreen

I ne samo ovih dana, u sorabijskoj kulturi i naročito u umetnosti ili je lepo ili je ružno ali nikada dosadno.

Piše Lebrecht Gaspar

To što je u njoj, dakle kulturi (ukoliko je još ikako tu i tamo pretekla, začuđujuće je to žilava sorta) uglavnom ružno nikog ne iznenađuje pa tako ni oglašavanje Ministarstva kulture od pre neki dan, tačnije od 20. juna i oštrim saopštenjem kojim je osudilo, kako je u prvoj rečenici saopštenja navedeno “insinuacije” i “niz uvreda na račun rada ministra (umesto ministarke, prim. aut.) kulture (gospođe, valjda, zapitanost autora) Maje Gojković, kao i na tok sastanka održanog 9. juna sa predstavnicima asocijacije Nezavisne kulturne scene Srbije” i iznelo (ministarstvo, a ko bi drugi?) niz, po njima uverljivih dokaza (kako inače?) kojima su po sopstvenoj tvrdnji demantovali optužbe.

Da potsetimo, Nezavisne kulturne scene Srbije pozvala je na protest ispred sedišta ministarstva u Vlajkovićevoj ulici u cilju pokušaja sprečavanja daljeg urušavanja institucija (kao da su pa pretekle?) i nezavisne scene i “zloupotrebe budžeta za kulturu od strane nekompetentnih ličnosti, bez elementarne profesionalne etike i odgovornosti” (ovaj se njihov stav odnosi samo na sferu kulture kao da u ostalim segmentima o budžetskim sredstvima odlučuju kompetentne i odgovorne ličnosti).

Na samom protestu, kako su preneli neki mediji, između ostalog je rečeno da ogroman broj projekata “nije moguće realizovati” jer je na primer “čak 107 projekata dobilo samo 150.000 dinara, a to nije dovoljno ni za jednog čoveka da radi za minimalac” dok je “za sumnjive projekte, organizacija koje nisu registrovane ili se ne bave kulturom, na svim ovim konkursima dodeljeno 229 milona dinara” a na teritoriji Beograda je bilo “više od 50 sumnjivih projekata pa bi tužilaštvo trebalo da reaguje“ (da li to nezavisni umetnici pozivaju Zagorku Dolovac da reaguje?!).

Koliko se moglo uočiti, bar prema pisanju u medijima, predmet kritike Nezavisne kulturne scene Srbije nije bio i rad Sektora za savremeno stvaralaštvo u sferi književnog stvaralaštva i izdavaštva. Biće da se ovoj asocijaciji nezavisnih umetnika i njihovih udruženja nisu pridružili književni stvaraoci a još manje izdavači ili njihova udruženja, naročito ona reprezentativna (ha, čuj, reprezentativna!?).

Možda ove godine pojedini izdavači (poput Lagune prošle godine) nisu imali primedbi na rad administracije ministarstva i stručne komisije povodom okončanog konkursa Ministarstva kulture za otkup knjiga za biblioteke pa u podužu agendu nezadovoljstva Nezavisne kulturne scene radom ministarske i “njenih kulturnih delatnika” nisu uvrštene primedbe ili možda nisu bili informisani šta se i kako radi u toj oblasti kulture.

Kao i ranijih godina veliki broj izdavača, kako velikih tako i malih, onih profesionalnih kao i onih koji to nisu, i ove su godine očekivali da će se po starom dobrom običaju i praksi, bar transparentno ako ništa više moći da se informišu o radu stručne komisije na sajtu Narodne biblioteke Srbije, u delu namenjenom izdavačima i da vide koji naslovi kojih izdavača su prošli “sito i rešeto”, odnosno koji su izdavači precrtani i izbačeni iz konkurencije (pitanje ili preciznije rečeno problematičnost izostanka obrazloženja selekcionih odluka je posebno pitanje) i što je bitnije (ako su na spisku) da li će imati barem šansu da se neki od njihovih naslova nađu na policama nekih od preko 150 biblioteka širom Srbije.

Kako je vreme prolazilo i svi razumljivi rokovi za objavljivanje selekcionisanih naslova su prošli a očekivanih informacije nije bilo naravno, nužno se nametnulo pitanje: šta se to dešava?

Da li je po sredi propust ili tek nečiji nemar? Ili možda nije ni jedno ni druge već je možda po sredi nečija namera da se ti podaci ne objave? Sledeći niz pitanja bez obzira na mogući odgovor se završava sa onim početnim i razumljivim – zašto?

Do nekih odgovora došlo se brzo, do drugih nikako. No, i to nije nešto što bi ikog čudilo.

Taj se odgovor po rečima nekih od zainteresovanih izdavača (koji su ga i zatražili) mogao dobiti kako u Narodnoj biblioteci, tako i u ministarstvu. Stručna služba Narodne biblioteke za ministarstvo obavlja određene tehničke poslove kada je po sredi otkup knjiga za biblioteke. Lako se saznalo da je stručna komisija završila svoj selekcioni deo posla i sačinila listu (izbor naslova koji će biti ponuđen bibliotekama radi izbora i otkupa od izdavača). Kao što se to i inače činilo, spiskovi su bili prosleđeni bibliotekama uz ostavljeni rok u kojem bi se bibliotekari izjasnili koje bi nove naslove želeli da vide na svojim policama. Ta informacija je bila dostupna ali samo na upit. I ništa više.

Kako spiskovi naslova i njihovih izdavača nisu objavljeni na sajtu Narodne biblioteke Srbije pa je rad komisije najedared postao nestransparentan nužno se postavilo pitanje: zašto? Ko je izneverio nadanja izdavača a verovatno i niza zainteresovanih autora i zašto? Pa i javnost jer se o velikim novčanim budžetskim sredstvima radi za šta uvek postoji interes onih koji odvajaju novac i za ove kulturne potrebe.

Na jednostavno pitanje zainteresovanih izdavača iz Narodne biblioteke je stigao jednostavan odgovor koji je glasio: spiskovi nisu objavljivani, ne zbog propusta, nemara ili nametre zaposlenih u toj temeljnoj ustanovi kulture već zbog izričitog naloga koji im je stigao iz Ministarstva kulture.

U potrazi za odgovorima informacija je zatražena u Ministarstvu jer, ko zna, možda su za tako nešto imali dobar razlog? Ne mora uvek da znači da je po sredi zla namera ili nešto još gore, ukoliko se pod nečim gorim od zle namere podvode oni argumenti koje su navodili u svom priopštenju kulturni poslenici iz Nezavisne kulturne scene Srbije a neki mediji to preneili.

Ministarstvu, zapravo pomoćniku ministarke za savremeno stvaralaštvo, gospodinu Radovanu Jokiću a za svaki slučaj i Mladenu Veskoviću, načelniku sektora za savremeno stvaralaštvo su postavljeno nekoliko smislenih i posve jednostavnih pitanja:

(1) ko je i zašto odlučio i naložio stručnoj službi Narodne biblioteke Srbije da se taj spisak ne objavi na sajtu Narodne biblioteke Srbije kako je to godinama unazad činjeno kao i koji su razlozi za takvu odluku pa sledstveno tome i,

(2) da li su oni koju su tako odlučili u ministarstvu prilikom donošenja takve odluke imala u vidu mogućnost da promena dobre prakse može izazvati sumnju da se radi o prikrivanju posla velike vrednosti za koji je pored izdavača i autora zainteresovana i javnost. I konačno, možda nije daleko od zdrave pameti i pitanje (a i ono je postavljeno):

(3) da li ukidanje transparentnosti, odnosno javnosti rada stručne komisije ima veze sa prošlogodišnjom aferom iniciranom od strane gospodina Papića i njegove izdavačke kuće „Laguna“?

I dogodilo se ono što bi samo krajnji skeptici očekivali, odgovori iz ministarstva nisu stigli. Zašto? Ni na to pitanje zasada nema odgovora, no, odgovor ili odgovori se, iskustveno utemeljeni na višegodišnjoj praksi mogu pretpostaviti, od onog ”može im se” do “nisu tu čista posla” ili pak nekog trećeg ili četvrtog. Krajnje netransparentno, krajnje sumnjivo.

Doista, postavlja se opravdano pitanje zašto ministarstvo ne želi da se obelodani i javno objavi rezultat rada komisije, odnosno koji su izdavači na listi a koji nisu i koji se naslovi nude bibliotekama?

Da li to znači da su neki izdavači stavljeni u povoljniji položaj u odnosu na druge pa se pretpostavilo da tako nešto ne bi bilo dobro prihvaćeno u javnosti te se pristupilo oprobanom receptu – rabotu/dil ili već šta je odraditi u tajnosti?

Da ovo nije ni prvi a očito je neće biti ni poslednji primer netransparentnosti rada ovog ministarstva, mada se to može reći da bilo koje druge ministarstvo a bogami i bilo koji tzv. državni organ i nije neko pitanje jer se odgovor sam nameće.

Kako živimo u zemlji u kojoj je korupcija osnovna pokretačka snaga svih dešavanja, da je kriminal ovladao poput kancera svim nekada državnim institucijama, ovako nešto nije neočekivano, naprotiv, pogotovu nakon prošlogodišnje halabuke koju je podigao najveći izdavač u Srbiji, “Laguna”, kome je vrednost otkupljenih knjiga izražena sa sedam cifara bio nedovoljan, bez obzira na obrazloženje iskazanog nezadovoljstva, jer, knjiga je oedavno u ovoj zemlji roba kao svaka druga, neka brendirana, neka ne, a motiv izdavačima ili bar dominantnom broju njih, onim profesionalnim pre svega, je profit.

Ne kaže se zalud da je potrebno u potrazi za odgovorima na pitanja za odeređena ponašanja ili odluke pratiti tokove novca.

A taj tok se ovde itekako može lako pratiti ili, bar se mogao pratiti.

Da li će se i ove godine tok novca moći pratiti uskoro ćemo saznati.

0 0 glasovi
Glasanje za članke

Ostavite komentar

0 Komentari
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare