Lako je našoj crkvi sa ovako pobožnim predsednikom.
Ne izlazi iz manastira, pali sveće gde stigne. Istina ništa nije zapalio, pametan čovek – kad mu pokažu snađe se. I to pali ne one najjeftinije – tanke. Ozbiljne sveće, nije on stipsa. Ljubi ikone, ne pita koje su i čije su. Toliko je strastven u tome da je počeo da podiže sa ikonom i postolje, ali kad su mu objasnili – podigao je samo ikonu. I cmoknuo je. Pred njegovim fotoreporterima koji takođe ne izlaze iz manastira i crkava.
Visok čovek, ne može lako da se sagne, pa se malo uplašio da mu ne ispadne orden Svetog Save. U crkvama je mračno, ko će to posle da nađe.
Naš dobri patrijarh, dok još nije bio patrijarh, objasnio je studentima zašto je svaka šuša počela da dobija crkveno ordenje, ali sigurno nije mislio na predsednika, dok još nije bio patrijarh. A što bi na njega mislio tako očigledno pobožnog. Ko treba da nosi orden Svetog Save ako ne naš pobožni predsednik.
Studenti bukvalno shvatili patrijarha dok još nije bio patrijarh pa izgubili poštovanje prema nosiocima ordena. I počeli da se bune. To nije u redu. I to im je patrijarh kad je postao patrijarh lepo objasnio.
Objasnio je i ruskom predsedniku. I podvukao koliko je naš predsednik pobožan. Zli jezici kažu da mu je suflirao jedan važan vladika, pojavio se i neki snimak sa tim sufliranjem koji je ruski predsednik pustio ni sam ne verujući šta je čuo, ali s obzirom na to koliko taj vladika voli i poštuje našeg predsednika, sigurno mu to nije za osudu. Mislim, on je dokazao koliko voli svakog predsednika, a kako ne bi voleo ovog toliko pobožnog.
A studenti se i dalje bune protiv pobožnog predsednika.
Ko je onda dužan da ga prvi brani ako ne naša crkva? I brani ga. I počinje da dovodi u red sve one vernike i sveštenike koji ne shvataju veličinu pobožnog predsednika. Da ga ne nerviraju još i oni.
Tako i treba. Ne daj Bože da se pobožnom predsedniku istanji pobožnost. Bilo bi to baš tužno.
