Iako je zbog bahatog sina otišao u BESKUĆNIKE, za unuka je sačuvao i ostavio BOGATSTVO

Izvor:
Politički.rs, Foto: Pixabay/ Alex Fox

Ne znam zašto ali jutros sam se setio događaja s kraja sedamdesetih ili početka osamedesetih, ne sećam se viša tačnog datuma – jedino znam da još nije bilo karikature zvane EU i da je glavna valuta u Evropi bila nemačka marka. Tada je već uočljiva bila agenda urušavanje porodice, tradicije i nepoštovanje roditelja…

Piše Rajko Roki Dvizac

Mislim da sam i napisao priču o tome – kao opomenu ali ne mogu da je trenutno pronađem pa evo urkatko ponovo prepričavam ono što se zaista dogodilo. Kao vapaj, kao upozorenje šta će nam se dogoditi ako izgubimo ono plemenito i ljudsko u nama.

Elem, u predrgađu Beograda živela je porodica Stojanović. Došli iz neke zabiti sa juga Srbije u Beograd da bi iškolovali sina jedinca.

Otac je radio kao građevinski radnik. Obišao je pola Jugoslavije, radio u mnogim zemljama Evrope, Azije pa i Afrike. Tada su naše građevinske firme bile na ceni u svetu a radnici pogotovo. Zarađivao je dosta novca ali je sve čuvao da bi mogao porodici obezbediti solidan krov nad glavom i sina jedinca iškolovati. Majka je vodila domaćinstvo ali išla i da pere stepeništa beogradskih solitera, jednom nedeljno spremala kuću beogradskih gospođa.

Sinu jedincu je jedini zadatak bio da uči. I vredno je učio. Ne, tad se nije libio da pomogne majci, da pomogne ocu. Išao je u zakrpljenoj ali čistoj odeći u školu. Naravno da su ga zadirkivali i ismevali deca političara, tada još uvek crvenih. Ali on nije mario. Stoički je podnosio uvrede. Znao je svoj cilj – da završi fakultet i da ih nadamši u bogatstvu.

Prva pobeda se dogodila kada su pred maturu njegovi roditelji kupili stan na Novom Beogradu i zauvek napustili iznajmljenu udžericu u Rakovici.

Kao maturant beogradske gimnazije po prvi put je počeo da se lepo i moderno oblači. Odjednom je počeo da privlači pažnju svojih drugara a pogotovo drugarica. Izrastao je u visokog, lepo razvijenog momka a uz to vrlo pametnog. Po prvi put je dobijao pozive na privatne žurke dece komunizma. Dospeo je i do Dedinja. Video u kakvoj raskoši i luksuzu žive njegovi vršnjaci. I tad je po prvi put poželeo da bude isto kao oni, postideo se svojih roditelja i onog čime su se bavili.

Za početak naterao je majku da prestane da čisti beogradska stepeništa. Ne zato što se ona mučila, već zato što je njega bilo sramota od novih prijatelja. Svi iz njegovog novog društva vozili su svoje automobile, vespe a on… on se i dalje truckao tramvajem i trolejbusom. Danima je uporno nagovarao oca da mu kupi auto. Otac ko otac, obećao mu je da će to učiniti čim maturira i upiše fakultet. To obećanje ga je nateralo da se vrati učenju koje je zapustio i uspešno maturira. Otac je ispunio obećanje i kupio mu fiću. Sin nije bio zadovoljan izborom auta ali tešio se – bolje i to nego da se vozika gradskim prevozom.

Posle prve godine Pravnog fakulteta majka mu se razbolela i ubrzo umrla. A i otac mu je bio sve lošijeg zdravlja, iscrpljen teškim radovima na građevini. Više nije radio u inostranstvu. Primanja su se smanjila a prohtevi sina bili su sve veći i veći. Život sa ocem u istom stanu nije mu se ni malo dopadao. Kada bi mu dolazilo društvo terao je oca da ide u kafanu, na selo, kod prijatelja… što dalje samo da ga ne sramoti.

Po završetku fakulteta i zaposlenja odlučio je da se oženi. Krpa je našla zakrpu. Ne, nije oženio nikog iz visokog društva več sličnu osobu kakav je bio i on. Svu očevu ušteđevinu su potrošili da renoviraju stan i kupe novi auto. Uvrteli su sebi u glavu da su oni sada pripadnici viskog društva.

Jedino što se nije uklapalo je bio otac. Izboran, izmučen, bolestan… u prostoj odeći. Na nagovor žene počele su svađe između oca i sina. Ponižavanje… U stvari to nisu bile svađe, već svakodnevno “predavanje i pametovanje” sina. Otac je uglavnom ćutao. Izdržao je manje od tri meseca u zajednci i onda sinu i snaji saopštio da im ostavlja stan i da ih napušta.

I napustio ih je. Još je radio godinu ipo dana a potom otišao u penziju. Napustio je i radničku baraku i postao beskućnik. Najčešće je spavao na Železničkoj stanicim, kod bioskopa “Partizan”, u parku kod Ekonomskog fakulteta ali pošto su ga odatle neprestano terali sklonio se u mali park kod hotela Moskva. Tu je kao beskućnik proveo četiri godine.

Ne, nikad nije posetio svog sina da vidi svog unuka. Krišom ih je nekoliko puta video kada su se šetali Terazijama. Oni njega nisu prepoznali. Svi beskućnici izgledaju isto. Kako se osećao to je samo on zna.

Jedne večeri, dežurni milicioner ga je pronašao kako spava na klupi u parku preko puta hotela Moskva. Pod glavom mu je bio stari džak pun otpadaka od jela iz kontejnera i nešto bačene odeće. Hitna služba je utvrdila smrt u snu. Milicioner je istovario džak koji je beskućnik imao. Na dnu džaka otkrio je plastičnu vreću i u njemu 285.000 maraka! Pravo bogatstvo u ono vreme. Tu je bila i mala ceduljica – da sav novac poklanja unuku koga nikad nije video. Ali da ga može samo on da koristi i to tek kad postane punoletan. To je bio poklon od dede i babe.

Milicioner je pozvao sina i snaju. Svašta im je rekao ali novac im nije dao. U banci je otvoren račun i sav novac beskućnika stavljen je na unukovo ime.

Rajko Dvizac – hroničar vremena u kome živimo

POSLEDNJE OBJAVLJENO

Ostavite komentar