Svaki par određuje šta se smatra varanjem. Varanje je iskušenje za odnose, a čak ni oni koji žive u srećnom i stabilnom braku nisu imuni na njega. Da li priznati i kako prevazići prevaru?
Smatra se da osoba vara kada ima seksualni odnos sa nekim drugim, ali u praksi, svaki par određuje šta se smatra varanjem u njihovoj vezi.
„U svom radu nailazim na razne stvari koje ljudi smatraju izdajom: na primer, prepisku na internetu ili pretragu sajtova koji nude intimne usluge. Da biste to izbegli, važno je da na početku veze kažete šta svaki od partnera smatra prevarom“, kaže porodični psiholog Alina Adler za portal „RBK lajf“.
Nažalost, parovi o ovome retko razgovaraju, jer se smatra da se vernost podrazumeva i da je svi na isti način vrednuju, zato neretko nastaju konflikti. Veze su život, one se menjaju, kao i ljudi. Nažalost, nemoguće je izbeći varanje zauvek i sa apsolutnom garancijom, a psiholog smatra da nije ni vredno tome težiti.
Opsesivna želja da se spreči varanje jednaka je ideji da se kontroliše druga osoba i njen svet i često dovodi do neuroza. Adler smatra da je bolje upustiti se u samorefleksiju i postaviti sebi pitanje: Zašto da ne verujem nekome ko još ništa nije uradio? Nepoverenje može biti posledica prošlih iskustava, neverstva u porodici ili se može javiti kod osoba koje imaju problema sa niskim samopouzdanjem.
Najčešće je varanje simptom nekog problema u odnosu bračnog para, a oni mogu biti potreba za seksualnom raznolikošću, ali i oslobađanje tenzije koja postoji u vezi. U takvoj situaciji važno je setiti se koje su posledice, pa raditi na uspostavljanju komunikacije sa partnerom. Rečenice kao „Nedostaje mi tvoja pažnja“ ili „Osećam se kao da nam je život postao dosadan“, mogu doprineti boljem dijalogu . „Ne krivim te za to, ali očigledno moramo nešto da promenimo.“ i ponuditi se da se problem reši zajedničkim snagama.
Zašto ljudi varaju
U društvu postoji rasprostranjeno mišljenje da muškarci češće varaju, a ponekad to čak služi i kao izgovor za promiskuitet. Međutim, u kliničkoj psihologiji nema dokaza da su muškarci posebno skloni poligamiji. Oba pola imaju moć da svesno kontrolišu svoje želje. U svojoj praksi Adler posmatra i ženska i muška neverstva, a koja nastaju iz različitih razloga.
Pored toga što neko želi raznovrsnost, prevara može biti posledica:
- osvete (iz ljubomore ili kao posledica svađe u kojoj je dostojanstvo poniženo)
- problema u odnosu, u seksu
- povećanog samopoštovanja
- manipulisanja /zastrašivanje partnera
- trudnoće partnerke
- određenog obrasca ponašanja koje je prihvaćeno u okruženju
- manjka pažnje od partnera
Treba li priznati prevaru
Kada pacijenti pitaju da li da priznaju da su prevarili partnera, psiholog Adler im postavlja dva pitanja:
1. Ako želite da kažete, zbog čega? Šta misliš da će se promeniti od toga?
2. A ako ne želite, zašto ne?
Klijenti odgovaraju na ova pitanja na različite načine, ali nekada se iza želje krije potreba da se teret odgovornosti prebaci na drugu osobu: Kada se prizna prevara, osoba koja je bila neverna se iskupljuje za svoju krivicu i oseća se lakše. Ali šta je sledeće i šta partner sada treba da uradi sa tim saznanjem?
Ponekad se dešava da varanje posluži u pozitivne svrhe, jer toliko potresa ljude da počnu drugačije da gledaju jedno na drugo, da njihov odnos pređe na drugi nivo. Muškarci, prema istraživanju, češće priznaju izdaju nego žene.
Ali niko nikada nakon prevare nije rekao: „U redu, idemo dalje“, kao da se ništa nije desilo, navodi psiholog.
Kako prebroditi prevaru
Nakon prevare je nemoguće povratiti poverenje, ali je moguće izgraditi novo. Da bi se to uradilo, važno je da razgovarati o tome šta se dogodilo. Prevarena osoba ima ogroman broj bolnih pitanja, na koja bi trebalo odgovoriti iako može biti veoma neprijatno. Često osoba koja vara postaje odjednom previše dobra i čini sve da se iskupi za krivicu, a partner ostaje hladan: ne odbacuje, ne napušta vezu, ali takođe ne dozvoljava ni bliskost. Opsesivnost i depresija su loše strategije. Važno je zapamtiti da je osobi koja je prevarena potrebno vreme da proživi bol.
Poverenje je već uništeno, samopoštovanje trpi, partner se oseća nesigurno. Da bi povratila osećaj sigurnosti, psiha treba da dobije mnogo potvrda da je sve u redu. Nemoguće je dogovarati se oko poverenja, neophodno je stvoriti uslove da se ono ponovo uspostavi.
Ako povređena strana želi, na primer, da proveri telefon partnera, neka proveri smatra psiholog, a vremenom, kada soba bude sigurna da je sve iskreno, jednostavno neće biti potrebe za inspekcijama. Pre svega je važno sprečiti manipulaciju u oba pravca. Ako partner koji je prevaren želi da drugi bude „večito kriv“, veza neće uspeti.
U naučnom članku objavljenom u Žurnalu Američke psihološke asocijacije 2014. godine, zasnovanom na studiji odnosa 19 parova, tokom pet godina, navodi da oko 30 odsto ljudi koji su suočeni sa sličnim problemom pokušavaju da ostanu zajedno, ali samo 16 odsto uspeva.
Prema snazi udarca na psihu, izdaja prevarom se može uporediti sa smrću voljene osobe. Kada se dugo ulaže u vezu emocionalno, psihički, fizički i odjednom se sve raspadne, ovo iskustvo se doživljava kao gubitak. Postoji nekoliko faza proživljenja takve krize.
Prva faza poricanje – Osoba je ubeđena da će se partner vratiti, shvatiti sve i biće spremna da počne ispočetka.
Druga faza bes i ljutnja – Ovu fazu karakterišu pitanja „Zašto mi je to učinjeno? Kako je to moglo da se desi?“
Treća faza: depresija – Prihvatanje da je partner otišao, ali onaj ko je ostavljen ništa ne oseća, svet postaje siv, želje i planovi nestaju, život se nastavlja automatski.
Etapa 4: žalost – Kada prevarena osoba shvati da je veza gotova, nastupa period plakanja i tugovanja, kao da se rastaje od onoga što bi moglo da se desi u životu, ali se neće desiti.
Peta faza (koja ne može da se desi bez prethodne četiri): izlaz- Osoba je svesna kraja, ostaje blaga tuga, ali nastavlja život bez svog partnera.
Da li je nova veza rešenje
Psiholog Adler ne preporučuje da se emotivna bol potisne novom vezom, jer to može da dovede do projektovanja problema na novog partnera. Bolje je proći kroz sve faze rastanka i nastaviti život u svom „ovde i sada“, baviti se sportom, poslom, hobijima. Vredi proći iskreno kroz sva osećanja koja se mogu javiti – plakati, ljutiti se, tugovati i ne siliti se na izlaske po svaku cenu.
Važno je da shvatite da je trajanje navedenih faza individualno za sve. Neko će preživeti gubitak za par meseci, a nekome će biti potrebne godine. I baš zbog toga bi trebalo dozvoliti sebi da idete svojim ritmom i slušajući svoj unutrašnji osećaj.
