Putinova poseta Kurilskim ostrvima otvorila je mnogo šire pitanje od japansko-ruskog teritorijalnog spora. Japan je primer kako realan bezbednosni strah može jednu državu čvrsto vezati za jednu veliku silu. Za Srbiju je pitanje kako izbeći da joj pritisak velikih sila suzi prostor za sopstvenu politiku.
Piše: Slobodan Raković
Kada je Vladimir Putin 13. avgusta posetio Iturup, jedno od četiri južna Kurilska ostrva koja Japan smatra svojom teritorijom, Tokio je reagovao oštro. Japanska vlada posetu je ocenila kao „apsolutno neprihvatljivu“, dok je Moskva ponovila da su ostrva sastavni deo Rusije. Putin je obišao školu, bolnicu i riboprerađivački kompleks, čime je poseta dobila jasnu političku poruku: Rusija svoje prisustvo na ostrvima ne smatra privremenim.
Ali vreme i mesto posete daju joj i šire značenje. Samo dan ranije Putin je, sa palube raketne krstarice Varjag tokom vežbi Pacifičke flote, zapretio odgovorom na zaplene ruskih trgovačkih brodova. Rekao je da ruski odgovor ne mora biti u istim vodama u kojima su se dogodile zaplene, već tamo gde Moskva smatra da je potrebno, uključujući i Pacifik.
U tom svetlu Putinova poseta Iturupu može se čitati kao deo šire poruke. Moskva ne poručuje samo Tokiju da rusko prisustvo na Kurilima neće oslabiti. Ona istovremeno pokazuje da je spremna da odgovori na promenu pravila pomorskog nadmetanja i izvan neposrednog ruskog okruženja.
Ne znamo da li je upravo to bila Putinova namera, ali je teško zanemariti širi kontekst. Rusija nastupa samouverenije u Pacifiku u trenutku kada se menja percepcija američke sposobnosti da istovremeno upravlja krizama na više krajeva sveta. Kurili su, međutim, mnogo više od jednog teritorijalnog spora. Oni su mali komad geografije kroz koji se vidi veliki japanski geopolitički problem.
Japan se nalazi između tri velike sile. Kina mu je neposredni sused i najveći strateški izazov. Rusija je severni sused i drži teritorije koje Japan smatra svojim. Sjedinjene Države su saveznik bez čijeg bezbednosnog kišobrana Tokio danas teško zamišlja svoju budućnost. Što je pritisak velikih sila veći, to je cena strateškog izbora viša.
Kurili: kada politika ne može da promeni geografiju
Japan i Rusija ni 81 godinu posle završetka Drugog svetskog rata nisu zaključili mirovni sporazum. Pitanje četiri južna Kurilska ostrva — Etorofu, Kunaširi, Šikotan i Habomai — ostalo je otvoreno.
Posle početka rata u Ukrajini Tokio se pridružio sankcijama G7 i prostor za raniju politiku postepenog približavanja Moskvi praktično je zatvoren. To je razumljiv politički izbor japanskog saveznika. Ali time nije nestala geografija. Rusija je i dalje na severu Japana. Kurilska ostrva i Sahalin i dalje postoje tamo gde su postojali. A Japan i dalje zavisi od energije koju ne može lako da nadomesti.Zato je Tokio, uprkos sankcijama, zadržao svoje interese u projektu Sahalin-2, jednom od važnih izvora ruskog tečnog gasa za Japan. To je realpolitika u njenom najjednostavnijem obliku.
Država može promeniti politiku prema susedu. Ne može promeniti geografiju, niti preko noći promeniti sopstvene energetske potrebe.Kurili zato pokazuju jednu od pukotina u japanskoj strategiji: Tokio je politički sve čvršće vezan za Zapad, dok ga geografska stvarnost i dalje vraća njegovom azijskom okruženju.
Od Jošidine doktrine do naoružavanja
Posleratni Japan izgradio je model koji se najčešće povezuje sa Jošidinom doktrinom. Ekonomski razvoj i tehnološki napredak stavljeni su u prvi plan, dok je bezbednost u velikoj meri oslonjena na Sjedinjene Države. To je bio izuzetno uspešan aranžman. Japan je mogao da ogromne resurse usmeri u industriju, obrazovanje, tehnologiju i izvoz, dok je američki savez preuzimao najveći deo strateškog bezbednosnog tereta. Tako je nastala jedna od najuspešnijih ekonomskih priča savremenog sveta.
Ali svet se promenio. Kina je od siromašne zemlje postala velika industrijska i tehnološka sila. Amerika je posle Hladnog rata pokušala da zadrži položaj dominantne globalne sile. Rusija je ostala velika vojna sila. Azija je postala centralni prostor novog nadmetanja velikih sila.
Japan je zato počeo da menja svoju posleratnu bezbednosnu politiku. Promena je posebno ubrzana posle 2015. godine, a rat u Ukrajini dao joj je novi zamah. Japan danas povećava odbrambene izdatke, razvija dalekometne raketne sposobnosti i sve čvršće povezuje svoju vojnu strategiju sa američkom. Tokio Kinu otvoreno tretira kao najveći strateški izazov. Ali ovde nastaje paradoks: Japan se naoružava da bi povećao svoju stratešku autonomiju, ali to naoružavanje istovremeno povećava njegovu uključenost u američku strategiju u Aziji.
Kina: strah koji ima istoriju i geografiju
Japanski strah od Kine ne može se jednostavno odbaciti kao proizvod američke politike. On ima duboke istorijske korene. Japanska agresija u Kini ostavila je iza sebe ogromne ljudske gubitke i istorijsko sećanje koje u Kini nije nestalo. Istovremeno, današnja Kina je neuporedivo snažnija od Kine sa kojom se Japan suočavao u prošlosti. Ali postoji i druga strana. Kina danas nije samo vojna sila. Ona je ogromno tržište, industrijska i tehnološka sila i ključni deo azijskih proizvodnih lanaca. Za Japan je Kina zato istovremeno ekonomska realnost i bezbednosna briga. To je mnogo komplikovanije od jednostavnog pitanja: ko je prijatelj, a ko neprijatelj?
Tajvan: geografija straha
Tu se pojavljuje Tajvan. Najzapadnije japansko ostrvo Jonaguni udaljeno je od Tajvana svega oko 110 kilometara. Japan zato ne može da posmatra pitanje Tajvana kao udaljeni spor dve druge strane. Ako se status Tajvana promeni, promeniće se i japansko bezbednosno okruženje. Zato je zabrinutost Tokija stvarna.
Ali strah od mogućeg rata nije isto što i dokaz da je rat neizbežan. Kina ubrzano razvija vojnu moć, ali to samo po sebi ne znači da je njena strategija zasnovana na neposrednoj invaziji Tajvana. Peking istovremeno insistira na principu jedne Kine i govori o mirnom ujedinjenju, dok ne odustaje od mogućnosti upotrebe sile. Između tvrdnji „Kina će napasti Tajvan“ i „Kina je odustala od Tajvana“ postoji ogroman prostor. A upravo u tom prostoru možda treba tražiti kinesku strategiju.
Kinesko oružje može biti i štit. Kina se vojno snažno razvija. Ali velika sila okružena američkim savezništvima od Japana i Južne Koreje do Filipina ima razlog da vojnu moć razvija i kao sredstvo odvraćanja. Peking svoju vojnu izgradnju predstavlja upravo tako: kao zaštitu teritorijalnog integriteta i odgovor na spoljne pritiske. To ne znači da kineska vojna moć nije potencijalna pretnja susedima. Znači samo da vojna sposobnost i namera da se ona upotrebi nisu ista stvar. Uostalom, Kina može da igra i mnogo dugoročniju igru.
Kada vreme postane geopolitičko oružje Kina nema razloga da pobedi danas ako veruje da će sutra biti jača. To je možda jedna od važnih razlika između kineskog strateškog razmišljanja i političke kulture država koje svoje odluke moraju da donose kroz kraće političke cikluse. Peking može da računa na decenije. Ako kineska ekonomija, tehnologija, industrija i finansijska moć nastave da rastu, odnos snaga sa Tajvanom može se menjati i bez rata.
Kineska strategija zato ne mora biti: „Kada ćemo napasti?“ Može biti mnogo jednostavnija: „Zašto bismo žurili ako vreme radi za nas?“Ako kontinentalna Kina postaje sve snažnija, a njena ekonomska gravitacija sve veća, Tajvanu će dugoročno biti sve teže da održava potpunu stratešku distancu.To nije predviđanje da će Tajvan „morati da popusti“. To je samo konstatacija da odnos snaga nije statičan.
Za Kinu vreme može biti instrument. Za Japan je vreme izvor straha. I upravo tu nastaje japanski geopolitički paradoks.
Zašto Japan bira Ameriku?
Japan nije američki saveznik zato što je nesposoban da vodi svoju politiku. On je to izabrao zato što ima vrlo konkretan razlog da traži snažan bezbednosni oslonac. Kina je ogromna sila na njegovom pragu. Tajvan je udaljen svega oko 110 kilometara od japanske teritorije. Rusija drži Kurilska ostrva koja Japan smatra svojim.
Američke baze na japanskoj teritoriji predstavljaju deo njegovog odvraćanja. U takvom okruženju Tokio nema luksuz da kaže: „Videćemo šta će se dogoditi.“ Japan zato bira američki kišobran. To je racionalan izbor. Ali svaki racionalan izbor ima cenu. Cena je sužavanje prostora za potpuno samostalnu stratešku politiku.
Finansijska međuzavisnost: kada račun plaća neko treći
To se vidi i u finansijama. Japan je jedan od najvećih stranih vlasnika američkih državnih obveznica. Kada je jen pod pritiskom, Tokio mora da raspolaže svojim ogromnim deviznim rezervama. Japan poseduje velike količine američkih državnih obveznica, ali i druga strana sredstva. U trenutku kada treba pribaviti likvidnost za odbranu sopstvene valute, izbor između različitih rezervnih sredstava nije samo tehničko finansijsko pitanje. Prodaja američkih državnih obveznica u velikom obimu mogla bi da podigne prinose na američki dug i dodatno optereti tržište koje je od značaja i za sam Japan. A to je važno i zbog američkog bezbednosnog značaja za Tokio.
Tokom poslednje zajedničke američko-japanske intervencije korišćena su i sredstva denominovana u evrima, što je pokazalo još jednu dimenziju međunarodne finansijske međuzavisnosti. Evropska strana, prema dostupnim izveštajima, nije bila prethodno konsultovana. Formalno, dakle, nije reč o tome da su Japan i Amerika dogovorili da „prodaju Evropu umesto Amerike“. Za takvu tvrdnju nema dovoljno osnova. Ali politička i finansijska simbolika ostaje zanimljiva.
Kada se štiti jedna valuta i jedan finansijski odnos, posledice mogu biti prebačene na treću stranu. Japan tako može da zaštiti jen, Amerika da izbegne dodatni pritisak na sopstveni finansijski sistem, dok evropsko finansijsko tržište može da oseti posledice odluke u čijem donošenju nije učestvovalo.
To je još jedan primer kako se u velikoj geopolitici račun često ne ispostavlja samo onome ko donosi odluku. Finansijska međuzavisnost je istovremeno snaga i ograničenje. Isto važi i za bezbednost. Američke baze u Japanu povećavaju njegovu sigurnost, ali ga istovremeno čine delom američke vojne infrastrukture u slučaju sukoba sa Kinom. Japan dobija zaštitu. Ali dobija i rizik.
Lekcija Kisindžerove realpolitike
Ovde se vredi vratiti jednoj velikoj školi američke diplomatije — realpolitici Henrija Kisindžera. Kada je Vašington sedamdesetih otvorio odnose sa Pekingom, nije to učinio iz sentimentalnosti prema Kini. Kinesko-sovjetski raskol, granični sukobi na Amuru, Vijetnam i sovjetska moć stvorili su istorijsku priliku. Kisindžer je razumeo jednu jednostavnu stvar: velika sila ne mora istovremeno da bude u sukobu sa svim drugim velikim silama. Otvaranjem prema Kini Amerika je promenila ravnotežu snaga prema Sovjetskom Savezu. To je bila realpolitika.
Problem je nastao kada je posle završetka Hladnog rata deo američkog strateškog establišmenta poverovao da se američka premoć može pretvoriti u trajnu dominaciju. Ali svet nije ostao zamrznut u trenutku američke pobede.
Kina je izrasla u veliku silu. Indija raste. Indonezija i druge države Globalnog juga traže sve više prostora za sopstvenu politiku. Nekadašnje kolonije i periferne države više nisu samo objekti politike velikih sila.One postaju njeni akteri. Amerika ne mora zbog toga da izgubi svoju moć. Ali mora da prihvati razliku između moći i dominacije. Može ostati jedna od najmoćnijih država sveta. Ali ne može zaustaviti promenu odnosa snaga samo zato što joj se ta promena ne dopada.
A šta sve ovo znači za Srbiju?
Tu se konačno vraćamo na razlog zbog kojeg je japanska priča za nas važna. Srbija nije Japan. Nema njegovu ekonomsku, tehnološku ni finansijsku snagu. Nema njegovu vojnu težinu. Ne može sebi dozvoliti da svoju politiku zasniva na istom stepenu slobode koji ima velika industrijska sila. Ali upravo zato mora pažljivije da bira kako će vezivati sopstvene interese za interese drugih.
Japan je, suočen sa realnim strahom od Kine i Rusije, svoj bezbednosni oslonac vezao za Sjedinjene Države. Srbija nema japansku geografiju niti njegovu bezbednosnu situaciju. Ona nema potrebu da svoju budućnost veže za jednu veliku silu koja bi joj pružila vojni kišobran protiv neposrednog suseda.
Njena prirodna alternativa nalazi se u Evropi — ali uz jasnu razliku: Evropska unija za Srbiju nije i ne može biti zamena za NATO ili američki bezbednosni kišobran. EU nije klasična vojna sila niti odbrambeni savez koji traži svrstavanje u tuđe vojne doktrine. Ona je pre svega primarni ekonomski, tehnološki i institucionalni okvir. U tome je ključna razlika. Povezivanje sa Evropom ne znači ulazak u vojni blok niti delegiranje sopstvene odbrane drugima. Ono predstavlja građenje ekonomske i društvene otpornosti. Za Srbiju takva integracija zato ne mora da znači geopolitičko svrstavanje „protiv drugih“.
Što je Srbija dublje ekonomski i institucionalno vezana za evropski prostor, to je veća njena ukupna težina i otpornost na spoljne pritiske. Ali to ne znači prekid odnosa sa Kinom, Rusijom ili drugim globalnim partnerima. Naprotiv, realistička politika male države nalaže da nastoji da ima što više funkcionalnih veza, a što manje jednostrane zavisnosti od bilo kog pojedinačnog centra moći. To je možda najvažnija lekcija Japana. Savezništvo nije zamena za sopstvenu strategiju. Velike sile mogu sebi dozvoliti strateške greške koje male države ne mogu.
Srbija ne može da promeni svoju geografiju. Ne može da promeni ni činjenicu da živi u svetu u kome se veliki igrači nadmeću za prostor, tržišta, tehnologiju i politički uticaj. Ali može da bira kako će se prema tom svetu postaviti. U multipolarnom svetu suverenitet male države ne znači potpunu nezavisnost od velikih sila. To nikada nije bilo sasvim realno. Suverenitet je sposobnost da, i kada ste mali, sačuvate dovoljno prostora da sami odlučujete gde počinje i gde se završava vaš nacionalni interes.
Japan je upozorenje koliko taj prostor može da se suzi kada bezbednosni strah postane dominantna odrednica državne politike. Srbija još ima mogućnost da taj prostor sačuva.
Autor je ambasador u penziji.
