Danas se navršava 20 godina od ubistva Zorana Đinđića, premijera Srbije i predsednika Demokratske stranke.
Zoran Đinđić ubijen je 12. marta 2003. godine, ispred Vlade u Nemanjinoj 11, a na njega je pucao snajperom pripadnik Jedinice za specijalne operacije (JSO) Zvezdan Jovanović.
Za njegovo ubistvo su na po 40 godina zatvora osuđeni nekadašnji komandant JSO Milorad Ulemek Legija i Jovanović kao neposredni izvršilac kao i desetorica saučesnika, dok su dvojica vođa „zemunskog klana“ Dušan Spasojević i Mile Luković Kum ubijeni u policijskoj akciji prilikom hapšenja.
Đinđić je sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, uz prisustvo više od 70 stranih državnih delegacija, dok je u pogrebnoj povorci bilo više stotina hiljada gradana.
Đinđićevo ubistvo je i danas obavijeno misterijom. Tako list Danas podseća da je protiv potredsednika Đinđićeve vlade, Nebojše Čovića i tada gradonačelnika Čačka, Velimira Ilića, 2010. godine, pokojni advokat Srđa Popović podneo, u ime Đinđićeve sestre i majke Gordane i Mile Đinđić, krivične prijave protiv ove dvojice političara. Prijava je podneta povodom pisma koje je Milorad Ulemek uputio Velimiru Iliću. Ilić je o tome obavestio Nebojšu Čovića koji tu informaciju, po navodima iz krivične prijave, nije preneo nadležnim državnim organima.
Prenosimo vam sa Danasa pismo Milorada Ulemeka – Legije Velimiru Iliću, predsedniku Nove Srbije:
„Poštovani gospodine Iliću,
Kao izistinskom predstavniku naroda ove zemlje, na čijem ste talasu volje i neiscrpne energije i izveli demokratske promene u čemu je bio i moj skromni mali udeo – obraćam Vam se, jer, kako vreme neumitno teče, imam utisak da smo svi mi na neki način izigrani i prevareni. Odnosno izigran je i obmanut narod koji je sa toliko volje i rešenosti krenuo u demokratiju i bolji život a dobijao je samo nove probleme, patnje i dalje siromašenje koje ga je dovelo na ivicu opstanka. Nacionalno pitanje je do te mere ogoljeno da nije daleko dan kada ćemo se potpuno utopiti u sveopšte balkansko sivilo iz koga nam dugo neće biti povratka.
Zar je moguće, da su svi oni kojima je izistinski stalo do ove zemlje i naroda u njoj, koji su i svoje živote stavljali na panj za prave promene u njoj – sada ostaju na marginama političkih i ekonomskih zbivanja, pasivni posmatrači svega onoga što nam se danas dešava. Vi ste gospodine Veljo, bili ona odlučujuća prevaga u sveopštem narodnom buntu i odlučnosti da krene u bolji život rešena da ako treba za to i položi živote. Moj skromni doprinos je bio u tome, da pomognem da se demokratske promene izvedu na miran i dostojanstven način. I uspeli smo u tome. Ali, umesto onoga što smo svi mi priželjkivali i nadali se, dobili smo neku novu tmurnu sliku Srbije u kojoj i šačica vlastodržaca drži kao taoce ceo narod. Izmišljaju razno-razne razloge takvoga stanja sa unapred pripremljenim objašnjenjima zašto je tako. Niko više ne veruje u taj put ovoga naroda u svet, jer je prošlo podosta vremena a od svega samo gledamo besomučnu rasprodaju naše privrede i svih drugih institucija za šačicu dolara. Šta će biti posle? Kako će naša deca živeti, ako nam tenderi prodaju sve ono što imamo i od čega je ovaj narod decenijama živeo? Kakva li će to biti zemlja bez svoje sopstvene industrije, lake privrede, prehrane, kad bude ostavljena na milost i nemilost inostranim privatnicima: pa postaćemo evropska baza jeftine radne snage, politički potpuno inferiorna bez nacionalne svesti i postojanja makar elementarnog ljudskog ponosa.
To nam, gospodine Veljo, niko nije dao za pravo niti nam je iko ostavio takav amanet. Pitaće nas buduće generacije zašto smo oskrnavili svetlu srpsku tradiciju, istoriju i još svetlije grobove naših predaka koji su znali na koji način da sačuvaju svoju otadžbinu.
Pojedinci iz sadašnje vlasti imaju sasvim jasan cilj: da sve stave pod svoju totalnu kontrolu. Počev od policije, sudstva, finansija pa do vojske, koja je do sada ostala jedina brana tim megalomansko-podaničkim aspiracijama.
Nadam se da je svima jasno da ova zemlja, ovaj narod mora u svet, mora u moderne svetsko-ekonomske tokove. I svi to hoće. Ali, na koji način i po koju cenu? Da li smo i do sada preskupo platili taj put, da nam se zbog toga svi smeju i prave šale na račun srpske snishodljivosti i podaništva u meri u kojoj to niko od njih nije ni tražio.
Zar posle svega, da nam lekciju iz patriotizma drže Hrvati i pred celim svetom pokazuju kako se pred najezdom moćnika brane svoji sugrađani, državljani? Niko nije nikada imao dovoljno hrabrosti i autoriteta da jasno i glasno svom narodu kaže kolika je cena našeg puta u bolji život. Da je tako učinjeno svi bi to morali da razumeju i shvate. Ovako, narod je pretvoren u taoce pogrešne politike i masovne jatake povređenih sujeta, inata pomešanog sa vaskrslim srpskim dostojanstvom. Umesto da se time bave, oni fabrikuju laži i proizvode medijske afere u kojima klevetaju svakoga ko im se na putu nađe. I Vi ste to dobro osetili i na svojim leđima prateći povremena svesno lansirana medijska prozivanja.
Nad našom zemljom se odavno nadvio crni oblak koji nosi nove nevolje za naš narod. Međunarodna zajednica instrumentalizujući Hag polagano priprema ovu zemlju za vekovna plaćanja ratnih reparacija našoj dojučerašnjoj braći. I to je deo plana po kome ova zemlja nikada više neće biti slobodarska, nezavisna bar u onoj meri koliko to danas već imaju naše komšije. Zbog toga, i na Vama je istorijska uloga da još jednom učinite pravu stvar za ovaj narod i sve nas. Ali, ovoga puta sa pravim ljudima sa onima koji će zadovoljiti makar minimum narodnih interesa, bez bajkovitih priča o svetloj budućnosti i nečega što nas izgleda očekuje onda kad nas u pravom smislu reči neće više ni biti. Ja sam spreman da pomognem, koliko je u mojoj moći, da ova zemlja konačno, na miran, stvarni demokratski način dobije ono što stvarno i zaslužuje: vlast koja neće voditi računa o sebi i interesima svojih pojedinaca, već o svima nama, o našem ekonomskom opstanku i bar minimumu nacionalnog dostojanstva i poštovanja naše svetle istorije. U suprotnom, postaćemo deo jednog sveopšteg svetskog sivila, robovi novog svetskog poretka, ne zbog toga što je neko moćan to stvarno hteo spolja – nego što nismo imali vlast dostojnu jednog zdravog i poštenog srpskog seljaka.
Ovo nije nikakva jadikovka nekoga ko se brine za svoju sudbinu pa je želi na ovaj način da spašava. Naprotiv, ja svoju sudbinu dobro poznajem i mnogo se brinem za nju. Ona me vodi putevima koji su odavno zacrtani, ma koliko se neki danas trudili da je ukaljaju i bace u blato sve ono što sam do sada najčasnije moguće radio za sve nas. Brine me jedino sudbina svoga naroda, jer sam i ja deo njega. Brine me sudbina i moje porodice, moje dece koja treba da rastu u jednoj ako ne bogatoj onda bar dostojanstvenoj i ponositoj zemlji.
Verujem da u ovoj zemlji još uvek ima dovoljno pameti i snage uma koja može vratiti stari sjaj onima kojima to i po kosmičkoj pravdi zaista i pripada.”
