Amerika je u opadanju. A sa njom slabi i Paks Amerikana – svetski poredak predvođen Amerikom.
Iako postoje mnoge stvarne opasnosti koje proizlaze iz američkog slabljenja, nikada nije postojala bolja prilika da se jasno kaže koliko je unipolarni poredak oduvek imao ozbiljne nedostatke, kao i da se zamisli multipolarni svet koji bi možda mogao bolje da obezbedi mir nego što je to ikada uspevao stari poredak.
Idealizovanje američkog mira od 1945. i njegovog „poretka zasnovanog na pravilima“ – izraza koji je zapravo ušao u široku upotrebu tek decenijama kasnije, ali to sada nije toliko važno – pogrešan je odgovor na našu trenutnu situaciju, ukazuju u analizi za Gardijan Asli Bali i Semjuel Mojn, profesori prava na Univerzitetu Jejl.
Dominantan odgovor do sada bio je uzaludan pokušaj da se vrate „dobra stara vremena“: liberalni komentatori žale zbog toga što je atlanticizam ugrožen, nude sentimentalne odbrane izgubljenog multilateralizma i, često, pokazuju nostalgiju za „moralno uzvišenim“ ratovima koje bi trebalo voditi.
Kada se suoče sa optužbom da idealizuju prošlost, ovi nostalgičari se povlače u odbranu korisnih iluzija: da, stari poredak je lagao, ali je barem lagao u ime ideala.
Govor kanadskog premijera Marka Karnija na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu ove godine u nekim krugovima je dočekan kao hrabar i iskren, jer je otvoreno rekao da je, bar kada je reč o velikim silama, stara priča o idealima i pravilima oduvek počivala na prijatnom mitu.
Ali to teško da je bila nova spoznaja.
Karni je pogrešio kada je sugerisao da je ta laž nekada činila svet boljim mestom. Malo ko izvan atlantskog jezgra sveta ikada je smatrao Paks Amerikanu najboljim od svih mogućih svetova. Karni je ubrzo pokazao granice sopstvene otvorenosti kada je, samo nekoliko nedelja kasnije, javno podržao Trampov rat protiv Irana koji je ovaj sam izabrao da pokrene.
Stari poredak uzvišene hipokrizije nikada nije bio dovoljno dobar za globalni jug. Nije ga jednostavno uništio predsednik koji je ponudio previše grub i otvoreno nepravedan dogovor.
Još važnije, uobičajeni odgovori na naš trenutak nisu samo neubedljivi i nepoželjni – oni više nisu ni mogući. I to je dobra stvar.
Umesto pokušaja da se oživi manjkav i moralno kompromitovan nekadašnji svetski poredak, sadašnji trenutak zahteva antiratnu agendu prilagođenu svetu koji je neizbežno pluralan i pun suparništava.
Prema mišljenju Bali i Mojn, antiratna agenda za ovaj svet trebalo bi da počne sa četiri obaveze.
Prvo, države bi trebalo ponovo da potvrde i ojačaju ograničenja prava na samoodbranu koje mogu da polažu na osnovu člana 51 Povelje Ujedinjenih nacija.
Drugo, države bi trebalo ponovo da se obavežu na neprihvatanje aneksije ili teritorijalnog prisvajanja silom (uključujući i faktičku aneksiju, kao što je danas slučaj u odnosu Izraela i Palestine).
Treće, velike i srednje sile trebalo bi da se obavežu da neće pokretati, omogućavati niti intenzivirati posredničke ratove jedne protiv drugih.
Četvrto, države ne bi trebalo ni da pružaju vojnu pomoć niti da dozvoljavaju prodaju oružja koja predvidivo doprinosi teškim kršenjima pravila protiv agresije ili zločina.
Prednost ovakvog dogovora leži u njegovoj ograničenosti. On ne traži od država da se slože oko čitave arhitekture svetskog poretka niti da dele isti moralni rečnik.
Od onih koji mu pristupe traži samo jedno jasno, usko i hitno načelo: nijedna država nije bezbednija u svetu u kojem je prinuda neograničena, jer svaki izuzetak koji jedna sila sebi prisvoji postaje dostupan i njenim rivalima.
Ovakav dogovor takođe odgovara na najočigledniju opasnost novog poretka. Trampova spoljna politika pokazuje kako američka hegemonija u opadanju može doprineti stvaranju još nasilnijeg poretka od onog koji je preovladavao od kraja Hladnog rata.
Ali ta opasnost ne bi trebalo da navede internacionaliste da čeznu za obnovom unipolarnosti pod boljim liberalnim upravljanjem (a kamoli pod istim krugom liberalnih internacionalista). Multipolarnost takođe otvara mogućnost.
Ako nijedna pojedinačna sila više ne može uverljivo da tvrdi da sprovodi pravila za sve ostale, onda bi poredak zasnovan na uzajamnom ograničavanju mogao biti stabilniji od onog zasnovanog na hijerarhiji u koju više niko ne veruje.
Obnova antiratne norme zahteva više od vraćanja na sporazum iz sredine 20. veka, iako bi trebalo da počne od nekih uvida koji su bili jasni prvobitnim arhitektama posleratnog poretka.
Uzajamnost ne mora da znači izjednačavanje moralne odgovornosti agresora i žrtve, niti zahteva ravnodušnost prema zločinima.
Ali ona zahteva prosvećenu uzdržanost – odnosno da države prihvate pravila koja bi želele da važe i za njihove rivale, njihove saveznike i njih same.
Sporazum o uzdržavanju zasnovan na ovom principu ima svoje prednosti. On direktnije odgovara na optužbe za licemerje nego pozivanje na stari poredak čija je primena bila sistematski neujednačena.
To, takođe, daje rivalskim silama razlog da poštuju pravila čak i kada ne dele isti politički projekat.
Svaka velika i srednja sila manje je bezbedna u svetu u kojem su preventivni ratovi, aneksije, posrednički sukobi i prinudno gušenje protivnika postali normalizovana sredstva državne politike.
Poslednjih četvrt veka jasno je pokazalo ovu stvarnost kroz globalne posledice takozvanog rata protiv terorizma, kao i kroz ruski rat protiv Ukrajine i američko-izraelski rat protiv Irana.
Ovi skupi ratovi po izboru predstavljaju argument za uzdržanost zasnovanu na sopstvenom interesu, a ne samo na moralnim načelima.
Naše četiri tačk, ukazuju profesori, pružaju obrise novog svetskog poretka.
Prvo, države bi trebalo ponovo da potvrde i ojačaju ograničenja prava na samoodbranu koje mogu da polažu na osnovu Povelje Ujedinjenih nacija.
Pravo na samoodbranu nikada nije trebalo da bude opšta dozvola za napad na osnovu nagađanja o budućim pretnjama, oslabljenog odvraćanja ili širokih tvrdnji o regionalnoj opasnosti.
Razlika između odbrane od neposrednog napada i preventivnog rata od ključnog je značaja. Kada ta razlika nestane, svaki rivalitet može biti predstavljen kao vanredna bezbednosna kriza, a svaka moćna država može tvrditi da ima pravo da prva napadne.
Isto tako, države bi trebalo da odbace i druge interpretacije prava na samoodbranu, poput štetne doktrine prema kojoj je dozvoljeno napasti teritoriju država koje su „nesposobne ili nespremne“ da kontrolišu nedržavne aktere na svojoj teritoriji.
Drugo, države bi trebalo ponovo da potvrde neprihvatljivost aneksije ili teritorijalnog prisvajanja silom, uključujući i faktičku aneksiju ostvarenu kroz okupaciju, naseljavanje, demografsko preoblikovanje ili stvaranje nepovratnih činjenica na terenu.
Ovo načelo predstavlja jedan od najjasnijih testova da li će multipolarni svet biti uređen uzajamnim ograničavanjem ili regionalnom dominacijom.
Svet sferi uticaja je, gotovo po definiciji, svet u kojem teritorijalni integritet slabijih država postaje predmet pregovora, što su pokazale i pretnje SAD prema Venecueli, Kubi, Grenlandu, pa čak i Kanadi.
Posledice za bilo kakvo buduće rešenje ruskog rata protiv Ukrajine očigledne su.
Treće, velike i srednje sile trebalo bi da se obavežu da neće pokretati, omogućavati niti intenzivirati posredničke ratove jedne protiv drugih.
Odbrambena podrška državi koja se odupire agresiji jedno je a nešto sasvim drugo su mere čiji je cilj produžavanje rata ili pretvaranje lokalnog sukoba u sredstvo iscrpljivanja protivnika.
Posrednički sukobi jedan su od glavnih načina na koje se formalno poštovanje Povelje Ujedinjenih nacija istovremeno može odvijati uz eskalaciju nasilja. Oni omogućavaju državama da negiraju direktnu odgovornost, dok istovremeno održavaju sukobe koji razaraju civilno stanovništvo, destabilizuju regione i povećavaju rizik od šireg rata.
Četvrto, države ne bi trebalo da pružaju vojnu pomoć niti da dozvoljavaju ili podržavaju prodaju oružja koja predvidivo doprinosi teškim kršenjima pravila protiv agresije ili ratnih zločina.
Kada velike sile naoružavaju i štite partnere uključene u agresivne ratove ili masovno stradanje civila, one pomažu da se lokalni ili regionalni sukobi pretvore u testove globalnog svrstavanja, kao što su pokazali ratovi u Gazi i Ukrajini.
Granice nostalgije za starim „poretkom zasnovanim na pravilima“ nigde nisu jasnije nego u njegovom neuspehu da zaustavi ili reguliše trgovinu konvencionalnim oružjem.
Globalna vojna potrošnja dostigla je gotovo 2,9 biliona dolara 2025, napominju autori.
Međunarodno tržište velikog naoružanja takođe je veoma koncentrisano: u periodu 2021–2025. godine Sjedinjene Američke Države činile su 42 odsto svetskog izvoza oružja, dok su pet stalnih članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija zajedno činile gotovo 68 odsto ukupnog izvoza.
Jaka agenda u ovoj oblasti mogla bi da se nadoveže na Sporazum o trgovini oružjem, koji zabranjuje transfere oružja kada država zna da bi ono moglo biti korišćeno za genocid, zločine protiv čovečnosti, teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava, napade na civile ili druge ratne zločine, i zahteva odbijanje izvoza kada postoji preovlađujući rizik od takvih ozbiljnih kršenja.
Taj okvir trebalo bi proširiti i na transfere oružja koji bi predvidivo mogli da omoguće agresiju, aneksiju ili druge oblike sile koji nisu povezani sa odbranom.
Cilj ove agende nije da unapred reši čitavu budućnost međunarodnog poretka. Cilj je da se počne od onoga gde je dogovor najpotrebniji i gde je izbegavanje najopasnije: nema preventivnih ratova predstavljenih kao samoodbrana, nema aneksija silom, nema posredničkih ratova koji se vode preko teritorija drugih država, nema isporuka oružja koje svesno podstiču agresiju ili zločine.
Daleko od toga da su ovo utopijski zahtevi, oni predstavljaju minimalne uslove za svet u kojem rivalske sile mogu da se takmiče bez pretvaranja rata u uobičajeno sredstvo politike.
Multipolarnost ne bi trebalo shvatiti samo kao pad iz američkog poretka u haos. Ona bi mogla postati borba za dominaciju ukoliko se najjačim državama dozvoli da dele regione, naoružavaju svoje saveznike i prinudu preimenuju u bezbednost.
Ali ona, takođe, pruža priliku za stvaranje poretka koji manje zavisi od vrline jedne sile, manje je opterećen selektivnom primenom pravila i manje podložan nostalgiji koja jučerašnje licemerje pogrešno zamenjuje za izgubljeni zakon.
Zadatak sada, zaključuju, jeste da prestanemo da žalimo za starim poretkom, odbijemo novu bezakonitost i učinimo uzdržanost tankim, ali čvrstim jezgrom onoga što sledi.
