„Iako je Ukrajina poslednjih meseci ostvarila više značajnih uspeha, Moskva pojačava pritisak duž fronta, na ukrajinske gradove i na logističku infrastrukturu.“
Izraz „brojnost sama po sebi predstavlja prednost“ često se pripisuje (moguće pogrešno) Josifu Staljinu i oslikava trajnu karakteristiku ruskog i sovjetskog ratovanja.
Masa ljudstva i tehnike ima prednost nad svim ostalim.
Rat Vladimira Putina protiv Ukrajine sledio je istu logiku, ukazuje Sofija Slonovska, rođena Ukrajinka kojas se bavi evropskom bezbednošću, ratom Rusije protiv Ukrajine i transatlantskim odnosima, u analizi za CEPA.org.
Moskva je pokušala da nadvlada Ukrajinu većim brojem vojnika, oružja i prednostima koje joj pružaju znatno veće stanovništvo, ekonomija i odbrambeno-industrijska baza.
Ova neravnoteža primorala je Kijev da improvizuje i pronađe načine da je nadoknadi.
Delimično je to učinila kroz inovativne oblike asimetričnog ratovanja, a njena sve šira kampanja upotrebe dronova i udara velikog dometa nedeljama svakodnevno pogađa ruske rafinerije, skladišta goriva, luke, brodove i logističke objekte duboko iza linije fronta.
Ti napadi su poremetili snabdevanje gorivom, primorali Moskvu da preusmeri resurse na protivvazdušnu odbranu i pokazali da Ukrajina može da nanese ozbiljne troškove.
Među pristalicama Ukrajine očigledno postoji zadovoljstvo zbog toga što je Rusija tako često i sa tolikim učinkom pogođena.
Ali, uvek postoji i ono „ali“. Zapadni saveznici Kijeva ne bi trebalo da se previše zanose. Ukrajinski uspesi postoje uporedo sa mračnijom slikom u kojoj Rusija i dalje nanosi ogromnu štetu svojoj žrtvi.
Postoji nekoliko aspekata toga.
Ratište
Iako Rusija nije ostvarila brzi proboj koji je želela na bojnom polju, a njeno napredovanje i dalje ostaje sporo, skupo i neujednačeno, ona vrši ozbiljan pritisak na utvrđeni pojas u Donjeckoj oblasti, oko Kostjantinivke, Družkivke, Kramatorska i Slovjanska.
Male jurišne grupe neprekidno ispituju ukrajinske položaje, dok dronovi, artiljerija i klizne bombe čine puteve, pravce snabdevanja i obližnja naselja teškim za odbranu i držanje pod kontrolom. Rusija takođe održava pritisak u sektorima oko Sumija, Harkova, Limana i Zaporožja, primoravajući Ukrajinu da rasporedi već ograničene ljudske snage i resurse protivvazdušne odbrane duž fronta dugog 1.200 kilometara.
Vazdušna kampanja
Moskva je takođe intenzivirala svoju vazdušnu kampanju, izvodeći ponovljene kombinovane napade bespilotnim letelicama tipa „Šahed“, mamcima, krstarećim i balističkim raketama, kliznim bombama i dronovima kraćeg dometa.
Iako Ukrajina može da se izbori sa mnogim pretnjama (2. avgusta je saopštila da je od početka sveobuhvatnog rata presrela više od 450.000 vazdušnih ciljeva), balističke rakete i dalje predstavljaju ozbiljnu slabost, jer su presretači sistema „Patriot“ ograničeni i ne mogu da zaštite svaki grad, industrijski objekat ili stratešku lokaciju.
Teška činjenica je da Ukrajini nedostaju presretači balističkih raketa i da je gotovo nezaštićena od takvih napada.
Benzinske stanice i skladišta
Rusija se takođe usmerava na civilnu infrastrukturu koja omogućava funkcionisanje jedne države.
Više od 200 benzinskih stanica je pogođeno, a Rusija ih sada redovno gađa u oblastima uz liniju fronta i duž granice. Iako to još nije izazvalo nestašicu goriva na nivou cele zemlje, takvi napadi usporavaju i čine opasnijim lokalno kretanje, smanjuju pouzdanost sistema i ugrožavaju službe za vanredne situacije, generatore i vojni transport.
Skladišta, poštanski objekti i centri za dostavu imaju sličnu ulogu, jer omogućavaju dopremanje hrane, lekova, elektronike, rezervnih delova i generatora u ugrožene regione.
Ruski napadi kombinuju ekonomsku štetu sa pritiskom na logističke sisteme koji mogu imati i dvostruku namenu, dok neposredne posledice snose radnici, preduzeća i civili.
Luke i pomorski saobraćaj
Luke su deo iste kampanje, a ruski napadi pogodili su Odesu, Čornomorsk, Izmail i Mikolajiv, kao i lučka skladišta i civilna plovila.
Kompanija „Maersk“ je u julu obustavila jednu liniju preko Čornomorska, preusmeravajući teret preko Rumunije, dok su drugi brodari privremeno obustavili dolaske.
Više od 90 odsto ukrajinskog izvoza poljoprivrednih proizvoda otprema se preko luka u oblasti Odese, što znači da čak i ograničeni poremećaji povećavaju troškove osiguranja, odvraćaju komercijalne operatere i slabe glavni izvozni koridor zemlje.
Moskva tvrdi da su neki od ovih napada odgovor na ukrajinske udare na ruske rafinerije, distributivne centre i pomorski saobraćaj, ali su snage Vladimira Putina gađale ukrajinsku energetsku infrastrukturu i druge objekte mnogo pre nego što je Kijev razvio sposobnosti za napade duboko u pozadini.
Šira vojna logika Moskve jeste da se u ratu iscrpljivanja ograničeni teritorijalni dobici i ponovljena razaranja vremenom postepeno sabiraju.
Rusko napredovanje često izgleda neznatno u mesečnim procenama, pri čemu njene snage osvajaju samo nekoliko kilometara, uz gubitak hiljada vojnika i velike količine opreme, ali Moskvi nije neophodno da svaka ofanziva dovede do trenutnog proboja.
Ona može nastaviti da vrši pritisak sve dok pojedinačni položaji, pravci snabdevanja i gradovi ne postanu neodrživi za ukrajinsku odbranu.
Mariupolj je pao nakon razornog višemesečnog opsadnog dejstva 2022. godine. Bakhmut, u kojem je Rusija pretrpela desetine hiljada žrtava, usledio je 2023. godine, a Avdijivka u februaru 2024. godine. Svaki od tih gubitaka pomerio je liniju fronta dalje na zapad, uklonio još jednu odbrambenu ili logističku bazu i omogućio Rusiji da se usredsredi na sledeći cilj.
Ako se uključe Krim i oblasti Donbasa koje su zauzete pre 2022. godine, Rusija sada kontroliše gotovo petinu međunarodno priznate teritorije Ukrajine.
Njena nedavna napredovanja mogu izgledati mala u procentualnom smislu, ali Rusija meri ovaj rat – koji je prvobitno trebalo da traje nedeljama – godinama, a ne mesecima.
Ta napredovanja takođe imaju jasan pravac. Moskva polaže pravo na cele oblasti Donjeck, Lugansk, Zaporožje i Herson, dok potpuna kontrola nad Donbasom ostaje njen najjasniji neposredni teritorijalni cilj.
Preostali ukrajinski gradovi pod kontrolom u Donjeckoj oblasti zato su od ključnog značaja za cilj koji je Putin u više navrata ponovio – zauzimanje čitavog regiona.
Rusija može da podnese velike gubitke i da se osloni na veći mobilizacioni potencijal i vojne proizvođače kako bi lakše nego Ukrajina nadoknadila ljudstvo i opremu.
Samo ukoliko Ukrajina bude mogla da ubija i ranjava veći broj ruskih vojnika nego što ih sistem regrutacije može nadomestiti, kao što je to činila u junu i julu, Kremlj će se suočiti sa krizom ljudstva.
To bi moglo dovesti do nove ruske mobilizacije. Zelenski je 27. jula upozorio da ukrajinska obaveštajna služba očekuje da će Rusija nakon septembarskih izbora za Državnu dumu mobilisati još između 300.000 i 500.000 pripadnika.
Bez obzira na to da li će mobilizacija dostići taj obim ili ne, Moskva i dalje ima resurse da nastavi – i potencijalno proširi – rat, oslanjajući se na znatno veće stanovništvo, dublji bazen raspoloživog ljudstva i veću sposobnost od Ukrajine da nadoknadi gubitke u ljudstvu i opremi.
Sve ovo ne znači da Ukrajina gubi rat, ali predstavlja otrežnjujuću proveru stvarnosti. Uprkos svojim uspesima, Ukrajina se i dalje bori protiv mnogo većeg protivnika.
Istovremeno, Ukrajina i dalje ima mnogo uskih grla koja mora da reši – od ljudstva i protivvazdušne odbrane do logistike i ekonomske izdržljivosti.
Potrebni su joj održiviji sistem vojnog popunjavanja ljudstva, predvidljivo snabdevanje municijom i presretačima protivvazdušne odbrane, snažnija zaštita logističke infrastrukture i zapadna podrška koja bi bila planirana za godine unapred, a ne obezbeđivana kroz ponavljane pakete hitne pomoći.
Ukupna vojna situacija izgleda bolje nego što je izgledala već neko vreme i ima mnogo razloga za zadovoljstvo. Ukrajina je daleko od poraza i još uvek je daleko od toga da bude primorana na nepovoljan mir.
Ali Kremlj ovaj rat meri godinama, a ne mesecima. Osim ako ne dođe do nekog iznenadnog i neočekivanog kolapsa, Ukrajina i njeni partneri moraće da ga posmatraju na isti način, zaključuje Slonovska.
