Đakomo Tonjini, novinar Forbes
Nakon što je Putin izvršio invaziju na Ukrajinu, zapadne vlade zaplenile su oko 20 luksuznih jahti kako bi kaznile njega i njegove oligarhe. Bio je to odličan potez za odnose s javnošću, ali katastrofalan sa ekonomskog stanovišta. Četiri godine kasnije mnoge od tih jahti i dalje propadaju na svojim vezovima. Njihovo održavanje poreske obveznike košta milione.
Dana 4. aprila 2022, manje od šest nedelja nakon što su ruske snage započele napad na Ukrajinu, pripadnici španske Civilne garde, FBI i američkog Ministarstva za unutrašnju bezbednost ukrcali su se na Tango, superjahtu dugu oko 78 metara, usidrenu u španskoj luci Palma de Majorka.
Prema navodima američke vlade, jahta vredna 90 miliona dolara pripadala je ruskom milijarderu Viktoru Vekselbergu, koji se nalazi pod sankcijama (bogatstvo procenjeno na devet milijardi dolara). Plovilo je zaplenjeno na osnovu naloga američkog suda zbog navodne bankarske prevare, pranja novca i kršenja sankcija. To je bio prvi veliki potez u zapadnoj kampanji kažnjavanja ruskih oligarha koji su, kako je navedeno, „podržavali tiraniju zarad finansijske koristi“.
„Današnja zaplena predstavlja prvi slučaj u kojem je naša radna grupa oduzela imovinu osobi pod sankcijama koja je blisko povezana sa ruskim režimom“. Tako se pohvalio tadašnji američki državni tužilac Merik Garland. „Neće biti i poslednji“. Nekoliko sedmica kasnije Garland je otišao korak dalje. Obećao je da će Ministarstvo pravde iskoristiti sve raspoložive resurse kako bi zaplenilo imovinu i prihod od njene prodaje direktno prosledilo Ukrajini.
Najskuplja kad ne plovi
Više od četiri godine kasnije, od tih ambicioznih obećanja nije ostalo gotovo ništa osim velikog problema. Tango se i dalje nalazi gotovo na istom mestu na kojem je zaplenjen – na skupom vezu u Palmi. Vašington nije ništa bliže njegovoj prodaji, a Ukrajina nije dobila ni cent. Umesto toga, američki poreski obveznici su, prema procenama, izdvojili oko 14 miliona dolara za minimalnu posadu, osiguranje, gorivo i održavanje. Bez tih troškova i stalnog rada motora i električnih sistema, ovakve superjahte počinju da propadaju gotovo odmah. To je vrsta finansijskog fijaska zbog koje bi neko u privatnom sektoru verovatno izgubio posao. Ali, među državnim institucijama takvi slučajevi nisu retkost.
„Vidim je kroz prozor svoje kancelarije. Godinama samo stoji tamo, na suncu“, kaže Sem Taker, broker za jahte iz kompanije Moravia Yachting u Palmi. Navodi da na brodu često vidi minimalnu posadu od desetak ljudi. „Boja stari, trup je verovatno pun naslaga. U suštini, jedva da je u stanju koje ispunjava zakonske uslove da pluta“.
Migel Anhel Sera, partner u advokatskoj kancelariji Legali iz Palme, smatra da vlade na teži način uče koliko je skupo održavanje imovine koja ne služi ničemu.
„Superjahte koje nisu u upotrebi koštaju mnogo novca“, kaže on. „Troškovi su ogromni čak i kada se uopšte ne pomeraju“.
Dve jahte vraćene, Ukrajina nije dobila ništa
U haotičnim mesecima nakon Putinove invazije, 11 zapadnih država zamrzlo je ili zadržalo najmanje 20 superjahti povezanih s Rusijom. Njihova ukupna vrednost tada je iznosila oko 4,3 milijarde dolara. Bio je to pravi primer uspešne ratne propagande. Stvoren je utisak da će pravda biti brzo zadovoljena: zapleniti jahte, prodati ih i novac iskoristiti za obnovu Ukrajine.
To se, međutim, nije dogodilo. Kampanja se pretvorila u birokratski haos. Sa pravne tačke gledišta, „zamrzavanje“ jahte nije isto što i njena „konfiskacija“, koja je neophodna da bi mogla da bude prodata. Tokom protekle četiri godine formalno su konfiskovane samo četiri jahte, od kojih su tri prodate uz značajan popust. Prema procenama Forbes, samo su dve države – Sjedinjene Američke Države i Antigva i Barbuda – ostvarile bilo kakav prihod od prodaje jahti nakon odbitka troškova. Nijedan deo tog novca, koliko je poznato, nije završio u Ukrajini. Dve druge jahte su u međuvremenu tiho odmrznute i vraćene vlasnicima.
U međuvremenu, poreski obveznici zapadnih zemalja i dalje plaćaju održavanje većine od preostalih 15 jahti. One su i dalje usidrene u evropskim lukama.
Kako bi utvrdio stvarne troškove ove neuspele strategije, Forbes je podneo zahteve za pristup informacijama od javnog značaja državnim institucijama u 11 zemalja. Proučili smo sudsku dokumentaciju i razgovarali sa advokatima, brokerima za jahte i brodogradilištima. Više američkih državnih agencija nije odgovorilo ni više od mesec dana nakon što su zahtevi zvanično podneti. Pojedine zemlje, uključujući Italiju i Nemačku, odbile su da dostave podatke pozivajući se na klauzule o poverljivosti. Ili tvrdeći da bi objavljivanje predstavljalo odavanje državne tajne.
