Otišao je Maradona, “Zlatni dečak” koji je “držao nebo u rukama”
Dijego Armando Maradona je umro u svojoj kući, nepunih mesec dana posle 60. rođendana. Ali, ko je bio on, pa ga ceo svet, ne samo sportska javnost, oplakuje?
Rođen je 30. oktobra 1960. u Lanusu, u Buenos Ajresu, gradu u kome je i skončao posle srčanog udara, dok se oporavljao od nedavne operacije glave. Lekari su pohitali da mu pomognu, ali… nije bilo spasa, piše Blic.
Spasa nije bilo ni mnogim rivalima s kojima je igrao. Ali ni njemu samom, zbog života koji je vodio.
“El pibe de oro”, odnosno “Zlatni dečak”, dobio je taj nadimak još kao klinac. Narastao je do skromnih 165 centimetara visine, skromnih za fudbal, ali ne i za majstorije. A još kao dečak, nižeg rasta od vršnjaka, zbog niskog težišta a nestvarnog talenta radio je šta je hteo na poziciji ofanzivnog veziste, nekada i kao drugi napadač.
Ponikao je u u sirotinjskom naselju na obodu Bunes Ajersa. Roditelji su ga dobili kao prvog sina posle četiri ćerke, kasnije su se rodila i dva njegova mlađa brata. Igrajući za lokalni klub Crvena zvezda (“Estrella Roja”) primetili su ga kao osmogodišnjaka skauti iz Argentinos juniorsa. Doveli ga i – nisu se nikada pokajali.
NE PROPUSTITE
Dr Nele Karajlić: Maradona je bio to Sunce slobode. Zastava poniženih i obespravljenih. Istinski bunt protiv Tiranina https://t.co/lpMClAXxGM
— Politicki.rs (@PolitickiRs) November 25, 2020
Već sa 12 godina publika je dolazila na stadione da bi gledala njegove čarolije kada bi igrali seniori Argentinos juniorsa, jer je baš na poluvremenima utakmica on zabavljao navijače majstorijama s loptom. Nije prošlo dugo a zabavljao ih je pre i posle tog 15-minutnog predaha: dobio je šansu u prvom timu i pre svog 16. rođendana.
A samo što je ušao na teren, probacio je loptu kroz noge Huana Dominga Kabrere iz Taljeresa, zbog čega je stalno govorio: “Tog dana (20. oktobra 1976.), osetio sam da držim nebo u rukama”. S tim nebom u rukama, dve sedmice posle 16. rođendana dao je prvi prvenstveni gol, protiv San Lorenca.
Pet godina je igrao za Argentinos juniors, za koji je dao 115 pogodaka na 167 nastupa, a onda je, za ondašnju ogromnu sumu od četiri miliona dolara, prešao u Boka Juniors. Zvala ga je i River Plata, ali – oduvek je sanjao da igra za Boku. Na debiju je to i pokazao, dao je dva gola u trijumfu nad Taljeresom. Kada je na red došao najveći derbi argentinskog fudbala, opet je zablistao: u trijumfu od 3:0 bio je strelac, i to prošavši pored Tarantinija i Filjola.
Posle Mundijala 1982. Dijego Armando Maradona prešao je u Barselonu za tada svetski rekord kada se o transferima radi – bio je to prelazak vredan 7,6 miliona dolara. Međutim, povrede su ga omele da pruži baš sve što je mogao, pa je klub, posle 38 golova na 58 utakmica, napustio zbog novog svetskog transfer rekorda – za 10,5 miliona dolara otišao je 1984. u Napoli.
A tamo – bajka. Dočekalo ga je 75.000 navijača na stadionu San Paolo, pisalo se “da su ga ljudi gledali kao da je sam Spasitelj došao”, a u fudbalskom smislu to je i postao. U sezoni 1986/1987, u koju je zakoračio kao šampion planete sa Argentinom (usled nestvarnih partija na Mundijalu uključujući i “Božja ruka” i gol veka momente u meču sa Engleskom), postao je i prvak Italije. Prva takva titula u istoriji Napolija. Do istog trofeja je odveo klub podno Vezuva i na leto 1990.
Međutim, već je počeo da upada u ozbiljne probleme: ogroman novac počeo je da koristi na narkotike. Kažnjavao ga je klub jer je propuštao i treninge i utakmice usled drogiranja, onda se na to nadovezala priča o vanbračnom sinu, pa navodne veze sa mafijom…
Posle 15-meseče zabrane igranja zbog toga što je na testu “pao” na kokain, tužno se rastao sa Napolijem 1992. Tražili su ga tad i Real i Olimpik Marsej, ali je potpisao za Sevilju u kojoj je proveo godinu dana, a onda karijeru počeo da privodi kraju u argentinskom Njujelsu i, konačno, Boki za koju je odigrao dve poslednje sezone.
U međuvremenu je igrao i na još dva Mundijala – 1990. je promašio penal protiv Jugoslavije u četvrtfinalu, ali je njegova Argentina ipak prošla dalje, no u finalu joj je titulu preuzela Zapadna Nemačka, da bi 1994. burnu reprezentativnu karijeru okončao nedugo posle gola Grčkoj. Naime, otkriveno je da se dopingovao baš posle utakmice sa Nigerijom, na kojoj je asistirao kod oba pogotka, za 2:1 “gaučosa”.
Radio je posle igračke karijere i kao stručno TV lice, bio i trener u više navrata, uključujući i selektorsku ulogu u domovini, a poslednji meč odigrao je 1. septembra 2014. i to revijalni “Susret za mir” u Rimu, gde je namestio gol Robertu Bađu, koji je, poput velikog Dijega – tada takođe nosio desetku na dresu.
Privatan život mu je bio buran kao i fudbalski – sa bivšom ženom, Klaudijom Viljafanje, dobio je dve ćerke, Dalmu i Đaninu, a onda je usledio razvod posle 20 godina braka, 2004. Tokom sudskog postupka priznao je i da je vanbračni otac Dijegu Sinagru, koji je na svet došao u Napulju 1986, a koga je upoznao tek 2003.
Zbog nezdravog načina života, telo mu je vrlo brzo dospelo u očajno stanje. U jednom trenutku je imao i 130 kilograma, pa je morao na operacije, tromesečne “tečne dijete”, ali je imao problema i sa hepatitisom, zavisnošću od alkohola, pa je u jednom trenutku poslat i na lečenje u psihijatrijsku ustanovu, 2007. Tada je rekao da se “oporavio od svega” i da “droge nije koristio bar dve i po godine”.
Međutim, narušeno zdravlje nikada nije uspeo da popravi da bi u miru proveo još koju deceniju. Srčani udar koji je doživeo kao 60-godišnjak stavio je tačku na ta nadanja, ali i na fudbalsku priču koja će se večno pamtiti.
>
