Da decu učim i pridržavam da bi prohodala nisam imao priliku. Tuga. A radost kad treba da napišem nešto što bi trebalo da bude promocija knjige. Kao da će to što ću, ne samo ja napisati, rešiti sve probleme knjige koja sa knjižarskih polica čeka da je dodirne onaj kome ona treba. Pa tek da je uzme. I pitanje je šta će biti presudno da ona ispod nečije miške ode na mesto odakle će saopštavati neke nove tajne, otkriti neki novi svet, omađijati nas, ražalostiti i uveseliti.
Tako sam doskora, sve dok u ruci nisam držao novi roman Đorđa D. Sibinovića “Mandat” (izdanje Dosije studio Beograd, 2023.), mislio.
Taj roman, skoro pa savršen, ali sasvim sigurno na način dostojanstven savremenom romanu, nam ukazuje na nešto što teško, skoro nikako ne prihvatamo – sve oko nas je gotovo.
Da li je to naš genski kod o izdaji, prevari, borbi za vlast… sasvim je svejedno jer to nije nešto što će možda biti. To već biva! To živi u nama. Prati nas, a čitajući “Mandat” samo postajemo svesni da sve što jesmo – to je već gotovo.
