Štiti li interese Rusije tajkun, švajcarski poreski obveznik i konj trojanski Aleksandra Vučića, Nenad Popović?
Nenad Popović je ministar koji je sa danom zakašnjenja dobio ministarsko mesto, predsednik je karikaturalno rusofilske stranke SNP, Vučićev je zaštićeni tajkun koji je na ulici ostavio hiljade gladnih radnika, veliki je protivnik NATO pakta i zato ulazi u koaliciju sa strankom koja je glavni NATO promoter, porez plaća u Švajcarskoj ali je iskreni srpski patriota i “rusofil” je koji ne propušta priliku da šeni za hamburgere iz ruku predsednika SAD na Molitvenom doručku u Beloj kući.
Neko bi pomislio da je Nenad Popović podvojena ličnost i da mu je potrebna stručna medicinska pomoć, naročito pošto obavlja tako važnu funkciju kako što je ministarska. Međutim, građani Srbije nemaju razloga za brigu, zdrav je naš Nenad. Zdrav je Nenad i u punoj formi da se i dalje bavi glumom, foliranjem i prevarama prodajući maglu da je on ruski čovek i zastupnik ruskih interesa. Nenad je samo zastupnik svojih interesa i konj trojanski Aleksandra Vučića, preko koga Vučić pokušava da veže uz sebe sve one patriotske snage kojima je Rusija na srcu i koji neće Vučiću dozvoliti izdaju Kosmeta.
Na sajtu ruske federalne agencije Regnum objavljen je tekst Ane Smirnove, koji se bavi radom Nenada Popovica i njegovom ulogom u zastiti ruskih interesa u Srbiji. Tekst prenosimo u celosti.
Štiti li ko ruske interese u Srbiji?
Nakon dugog čekanja i pored dvotrećinske većine koju je lista Srpske napredne stranke osvojila na izborima u Srbiji 21. juna, Vlada ove zemlje formirana je tek 28. oktobra. Sastav ove Vlade izazvao je mnogo pažnje u ruskim medijima, budući da se u njoj nije našlo mesta za mnoge ljude koji su se (ne)opravdano smatrali zaštitnicima ruskih interesa u Srbiji.
Tu se pre svega misli na kadrove Socijalističke partije Srbije Ivice Dačića, koji je i sam sa mesta ministra spoljnih poslova prebačen na mesto Predsednika Parlamenta. Slično je i sa drugim socijalistima i drugim resorima.
Tako je, na primer, ministarstvo energetike, za koje je Rusija tradicionalno izuzetno zainteresovana, predato u ruke Zorane Mihajlović, visoke funkcionerke SNS koja važi za „američku poziciju“. Zanimljivo, prvi njen potez, već na prvom radnom sastanku u tom svojstvu, bio je ulazak u sukob sa Dušanom Bajatovićem, direktorom firme „Srbijagas“ iz redova Socijalista, još jednim „ruskim čovekom“.
Već drugi potez Mihajlovićeve bila je čestitka Džozefu Bajdenu na pobedi, mnogo pre nego što je to učinio sam predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Zbog svega ovoga, pitanje je koliko će Socijalisti u novoj konstelaciji snaga zaista biti u mogućnosti da štite ruske interese u Srbiji.
Osim njih, jedini koji se može smatrati „ruskom pozicijom“ u novoj Vladi je lider Srpske narodne partije Nenad Popović, koji je kao poslednji (zaista sa danom zakašnjenja, nakon svih ostalih) dobio ministarsko mesto.
Reč je o biznismenu o kome se zahvaljujući njegovim poslovnim vezama u Rusiji, gde je vlasnik firme „ABS Elektro“, stvara slika „ruskog čoveka“ u Srbiji. Međutim, reč je o prilično kontroverznom čoveku koji, kako se ispostavilo, već na prvom spornom pitanju nove Vlade o rusko-srpskom partnerstvu nije preduzeo ništa da se za njih zauzme. Reč je, naravno, o vakcinama protiv korona virusa.
I dok je Mađarska već donela odluku da se priključi programu izrade i testiranja ruskih vakcina Sputnjik, Srbija, i pored takve otvorene ponude s naše strane, nije, već se odlučila za američkog proizvođača Fajzer. Posmatrano odvojeno i pojedinačno, sve ove nedavne odluke srpskih vlasti mogu delovati beznačajno, ali u širem kontekstu nimalo nisu. Sve ovo je samo nastavak politike okretanja leđa Rusiji i laganog prelaska u američki zagrljaj srpskog rukovodstva, čiji je jasan znak bilo potpisivanje Vašingtonskog ugovora u septembru ove godine, kojom se Srbija, između ostalog, obavezala da sprovede „diverzifikaciju svojih energetskih izvora“. A jedina preostala „ruska pozicija“ u Srbiji Nenad Popović ništa ne radi da to spreči.
Zašto?
Za početak, reč je o čoveku koji, osim srpskog, poseduje još i švajcarski pasoš, a koji je u isto vreme prisutan na gotovo svakom Molitvenom doručku u Vašingtonu, zbog čega se u nekim krugovima smatra „polu-prikrivenim američkim lobistom“.
Tokom karijere je bio učesnik brojnih sumnjivih privatizacija devedesetih godina u Srbiji, pa ga mnogi optužuju da je u tom periodu i kasnije, tokom obavljanja visokih državnih funkcija, uništio nekoliko velikih srpskih kompanija.
Jedna od njih je kompanija „Minel transformatori“, koju je navodno oštetio za nekoliko miliona evra i oterao u stečaj, ostavivši bez posla nekoliko stotina radnika. Sudski proces u ovom slučaju je još uvek u toku pred srpskim sudovima. Za to vreme, Popovićeva imovina porasla je do vrednosti veće od 100 miliona dolara.
U vreme vlasti Vojislava Koštunice sredinom dvehiljaditih, kada je bio šef Ekonomskog tima za Kosovo i Metohiju i usko povezan s albanskim poslovnim krugovima u južnoj srpskoj pokrajini, za Popovića se pričalo da je želeo da sprovede privatizaciju rudnika „Trepča“ i turističkog kompleksa „Brezovica“, što mu na kraju nije uspelo.
Potpredsednik Koštuničine Demokratske stranke Srbije bio je do 2014. godine, kada osniva svoju Srpsku narodnu partiju, s kojom se kasnije, 2017. godine, priključuje vlasti Aleksandra Vučića na mestu ministra bez portfelja zaduženog za inovacije.
I pored mnogobrojnih istraga i sudskih postupaka koji se vode protiv njega, Popović nekako uspeva da opstane na vlasti.
Postoje teorije da je osnovni razlog za tako nešto – kupovina sopstvene slobode kako u Srbiji, tako i u Rusiji, gde je bio deo skandala iz 2014. koji je uključivao Nikolaja Fjodorova, tadašnjeg predsednika Čuvašije. Naime, po navodima medija, Fjodorov je na svoja službena putovanja nekoliko puta odlazio privatnim avionom Popovića, za šta nije imao nikakvog osnova i zbog čega je Popoviću u Rusiji čak pretilo hapšenje zbog davanja mita. Navodno ga je upravo ministarska vizit-karta u Vladi Srbije spasila toga.
I na kraju svega toga, u novoformiranoj Vladi Srbije Popović ostaje jedini „zaštitnik ruskih interesa“.
Deluje, ipak, da je njegov osnovni interes upravo posedovanje ministarske vizitke kako bi mogao da se bavi biznisom. A u međuvremenu se neće zauzimati za ruske vakcine, kao što se nije istakao ni zaštitom Rusije prilikom fabrikovanja špijunske afere u koju je navodno bio uključen zaposleni u Ambasadi Rusije Georgij Kleban, ili kada se u srpskim medijima vodila kampanja protiv Jevgenija Primakova, ili kada su se izvrtale izjave ambasadora Bocan-Harčenka…
Nikada se od Popovića nije mogla čuti izjava o davanju diplomatskog statusa zaposlenima u Srpsko-ruskom humanitarnom centru u Nišu, niti opovrgavanje izmišljotina o navodnoj ruskoj umešanosti u nedavne anti-vladine demonstracije u Beogradu. Ali zato će, uvek kada Aleksandru Vučiću to zatreba zarad unutrašnjeg rejtinga, Popović biti prvi da fingira sukob sa SAD, EU, ili, što je još češće, unutar same Vlade po nekom „spornom pitanju“.
A u međuvremenu, uticaj Rusije na dešavanja u Srbiji postaje sve manji.
Nakon Belorusije, Jermenije i Moldavije, deluje da se manevarski prostor naše zemlje sve više smanjuje i u Srbiji. Istinu govoreći, sa ovakvim „ruskim lobistima“ to ne treba da čudi…
Izvor: REGNUM
Свињоглав Свећениковић је ратни профитер као и његов мафијашки бос Александар Вучић!