Da mi je Srbija makar maćeha, bila bi možda milostivija
„Država nije nikome ni otac, ni majka.“ Ana Brnabić, premijerka Srbije
Ovo je najveća istina koju sam čula za 41 godinu.
U najbolju ruku, Srbija mi je stanodavac. Baba kiridžijka, koja svakog prvog traži za ovo i za ono, svaki mesec više, zaviruje mi u lonce, u sobe, zagleda mi prostrt veš na štriku, snima mi auto, saslušava mi decu, škilji u mene, da nisam možda negde sakrila još neki dinar koji može da iscedi iz mene, da mi ga uzme, da ne živim možda prelagodno, prekomotno, da se možda nisam previše razbaškarila.
[the_ad id=“804″]
Naplaćuje mi neku udžericu, traljavu i trošnu, memljivu, u kaljavoj ulici sa izlokanim putem.
Pakosno mi broji dane, zalogaje, udahe, osmehe, radosti, pa i žalosti, sve mi prebrojava i važe, zaslužujem li i sleduje li me.
Da mi je makar maćeha, bila bi možda milostivija, možda bi se bojala da se ne ogreši o mene, možda jednostavno ne bi marila, pa bi mi njen nemar lakše pao, ne bi mi i dušu na kantar stavljala, da utvrdi kolika je globa na svaki njen gram.
